Hlamidija infekcija kod muškaraca i žena

Infekcije urogenitalnih organa izazvane hlamidijama daju širok spektar kliničkih manifestacija na urogenitalnim organima oba pola, a najčešće uretritis i cervicitis. Od mogućih puteva prenošenja najznačajniji je seksualni kontakt, a među bolestima koje se prenose seksualnim kontaktom,infekcije hlamidijom su po učestalosti na prvom mestu.

Epidemiologija
Učestalost infekcija izazvanih hlamidijom nije tačno utvrđena pošto mnoge zemlje nisu u mogućnosti da ovu infekciju dijagnostikuju; prijavljivanje je neredovno, a u znatnom postotku postoje i asimptomatske infekcije. Podaci iz razvijenijih zemalja, gde je dijagnostika i kontrola ovih infekcija veoma dobra, pokazuju da su hlamidije najčešći agens koji se prenosi seksualnim kontaktom , da izazivaju oko 40% nespecifičnih (negonoroičnih) uretritisa i oko 40% salpingitisa koji rezultiraju sterilitetom. Epidemiološki je veoma značajno da infekcija hlamidijom može perzistirati u organizmu 8—10 godina, što pored štetnih efekata po organizam ima i nesagledive posledice po širenje infekcije u uslovima promiskuitetnog ponašanja. Znatan postotak nedijagnostikovanih i asimptomatskih infekcija još više pogoduju ovakvom nekontrolisanom širenju. Infekcija hlamidijom se najčešće prenosi seksualnim kontaktom; drugi putevi prenošenja nemaju veći značaj.

Uzročnik
Ch. trachomatis je posebna vrsta intracelularne bakterije, bez enzima za metabolizam energije, tako da se slično kao i virusi može razmnožavati samo u živoj ćeliji. Morfološki je slična bakterijama, po Gramu se teško boji (gram–negativno) a lako prima druge boje.Postoje dva morfološka oblika hlamidije:

Kliničke manifestacije
Hlamidije daju veoma oskudnu simptomatologiju, tako da ostaju nedijagnostikovane, a česte su i asimptomatske infekcije. Kliničke manifestacije hlamidije se razlikuju kod muškaraca i žena.

Hlamidija infekcija kod muškaraca
Uretritis: Ovo je najčešća manifestacija seksualno prenete infekcije Ch. trachomatis kod muškaraca. Prema raznim podacima, oko 35—50°/o upala mokraćne cevi (uretre) negonoroične prirode izaziva Ch. trachomatis. Nespecifični, negonoroični uretritis je znatno češći od gonokoknog, kako pokazuju podaci iz istraživanja u većini razvijenih zemalja.

Inkubacija negonoroičnog uretritisa (NGU) iznosi 7—21 dan. Manifestuje se otežanim mokrenjem, pojačanim sekretom iz uretre koji je sluzav ili sluzavo-gnojan za razliku od gnojnog gonoroičnog sekreta. Oboljenje najčešće nastaje posle promene seksualnog partnera. Često i ne mora biti praćeno izraženim kliničkim znacima i simptomima pa se dijagnostikuje samo nalazom povećanog broja leukocita u brisu uretre. NGU je najčešći u uzrastu od 15 do 25 godina i čest je u heteroseksualnih muškaraca iz sredina sa višim socioekonomskim usloviipa života. Tako istraživanja iz Engleske i SAD pokazuju da je 40—50% NGU u muškaraca izazvano Ch. trachomatis, a 60—70% žena, seksualnih partnera ovih muškaraca takođe je inficirano istim agensom, što ukazuje na dramatično širenje ove infekcije.
Većina obolelih najverovatnije je imala udruženu infekciju gonokokom i hlamidijom trachomatis, tako da je posle uspešnog lečenja gonoreje penicilinom došlo do manifestacije infekcije Ch. trachomatis na koju penicilin ne deluje.

Epididymitis je najčešća i najteža komplikacija NGU-a u muškaraca. Javlja se u mladih seksualno aktivnih muškaraca širenjem infekcije iz zadnjeg dela uretre, bilo zbog žestine infekcije, nelečene ili neadekvatno lečene infekcije. Oko 60% epididimitisa u ovoj grupi muškaraca izaziva Ch. trachomatis. Oboljenje se manifestuje jednostranim otokom mošnica, bolom i povišenom temperaturom. Tegobe se brzo povlače posle adekvatnog lečenja tetraciklinima.

Reiterov sindrom. — Karakteriše se upalom mokraćne cevi, vežnjače, zglobova i promenama na koži i sluzokožama (osip). U obolelih od venerične forme ovog oboljenja Ch.

Hlamidija infekcija kod žena
Cervicitis i cervikalna displazija su najčešće kliničke manifestacije izazvane hlamidijom trahomatis u žena. Mogu ali ne moraju biti posledica uretritisa. Istovremeno mogu biti izvor komplikacija, kao što su salpingitis i endometritis sa sekundarnim sterilitetom. Oko polovine ovih infekcija su asimptomatske, a druga polovina manifestuje se leukorejom, hiperemijom i edemom cervikalne sluzokože. Histološki nalaz karakteriše nespecifična inflamatorna reakcija. U 63% žena sa cervicitisom izazvanim hlamidijama nađene su hipertrofične erozije. Asimptomatske infekcije su dokazane i u žena; rizik cervikalne displazije 2—5 puta je veći u žena sa nalazom hlamidija u cerviksu. Mlade seksualno aktivne žene češće su inficirane hlamidijama, a kontraceptivne pilule povećavaju rizik infekcije. Postoji i hipoteza da hlamidije mogu izazvati upalu cerviksa samo uz pomoć drugih mikroorganizama.

Uretritis — Većina žena sa infekcijom hlamidijom nema simptome uretritisa (učestalo i otežano mokrenje). Ostale imaju smetnje u vidu svraba, pečenja, otežanog mokrenja, crvenila otvora i gnojnog iscetka. Na hlamidijalni uretritis treba posumnjati u mladih, seksualno aktivnih žena koje imaju učestalo i otežano mokrenje sa pojavom gnoja u mokraći, a uz to imaju seksualnog partnera sa sličnim tegobama. Pregledom mokraće ili sedimenta u vidnom polju nalazi se više od 10 polimorfonuklearnih leukocita bez prisustva koliformnih bakterija.

Lečenje
U lečenju hlamidijalnih infekcija treba imati na umu da se radi o intracelularnim parazitima, sa ciklusom razvoja od 48 sati i sposobnošću da izazivaju hroničnu infekciju. Lek izbora su tetraciklini (minimalna inhibitorna koncentracija 0,1—1,0 ug/ml), a daju se u dnevnoj dozi od 2 g, pođeljenoj u 4 doze, u toku 7 dana. Pojedini autori daju istu terapiju 10—14 dana. Može se davati i doksiciklin 2×100 mg dnevno, 7 dana. Ch. trachomatis je jednako osetljiva na eritromicin, ali se ovaj lek ređe primenjuje zbog čestog stvaranja rezistencije. Penicilin koji se često upotrebljava za lečenje gonoreje ne deluje na hlamidije, već samo produžava period latencije. Seksualne partnere obavezno treba istovremeno lečiti.