Trihomonijaza simptomi i terapija

Trihomonijaza je infekcija koju izaziva protozoa Trichomonas vaginalis.Kodžena izaziva upalu rodnice, a kod muškaraca upalu mokraćne cevi (uretre). To je jedna od najčešćih infekcija koje se prenose polnim kontaktom. Moguće je i prenošenje kontaminaranim predmetima (pešikir, klozetske daske i sl).

Uzročnika trihomonijaze prvi put je opisao Donne 1836. godine u sekretu genitalnih organa žena i muškaraca. Dugo je smatran normalnim stanovnikom urogenitalnih puteva, ali je kasnije njegova patogena uloga nesumnjivo dokazana.

Trihomonijaza se prenosi polnim kontaktom.Kod 70% muškaraca posle seksualnog odnosa sa ženama inficiranim trihomonasom posle 48 sati nađen je u uretri trihomonas .
Prenošenje na neki drugi način nije često, ali je moguće, budući da trihomonas može preživeti 90 min. u vlažnom sunđeru i 24 sata u otočenoj vodi na do 35°C. Takođe je utvrđeno da trihomonas može preživeti u urinu 3 sata, semenu 6 sati, a u vaginalnom sekretu čak 48 sati na oko 10°C. Prenošenje infekcije moguće je prebo toaletnih predmeta ili predmeta koji služe za ginekološki pregled, izmenom odeće u internatima ili sportskim društvima. Inkubaeija je 4—20 dana.

Epidemiologija
Mnoge zemlje ne vode evidenciju o broju obolelih od trihomonijaze pa su podaci o učestalosti ovog oboljenja nesigurni. SZO procenjuje da se godišnje u svetu inficira oko 180 miliona ljudi. Broj obolelih je u korelaciji sa seksualnom aktivnošću.kod prostitutki infekcija je prisutna u 50—75%. Smatra se da su žene rezervoari, a muškarci prenosioci infekcije. Oko 5—15% muškaraca sa tzv. negonoroičnim uretritisom ima trihomonijazu.

Uzročnik
Trichomonas vaginalis je protozoa, flagelat, koji parazitira u urogenitalnom traktu čoveka. Pored ove, postoje još četiri vrste flagelata koje parazitiraju ili su komensali probavnog trakta. Postoji samo u obliku trofozoita, kruškoliko–vretenastog oblika, dužine 7—13pm, širine 5—12|im. Na prednjem delu nalaze se 4 biča koji zajedno sa undulantnom membranom služe za kretanje . Kreće se veoma živahno. Množi se binarnom deobom. Parazitira u vagini, a u muškaraca u prostati, odakle može dospeti u uretru, mokraćnu bešiku, vestibularne žlezde. U laboratoriji se može kultivisati na ascitnom agaru ili koagulisanom serumu sa dodatkom fiziološkog rastvora.

Simptomi trihomonijaze
Kod žena. — Oko 10—50% žena nemaju nikakvih simptoma bolesti iako je trihomonas prisutan u genitalnim organiima. Na stidnici u oko petine inficiranih žena prisutan je eritem ili oguljotine od češanja. U vagini se zapaža žutozeleni penušav sekret, češće sivkastožut ili zelen . Penušavost sekreta je očita samo u oko 10% oboleiih. Zid vagine je crvenkast, a može biti i granuliran. Spoljna površina cerviksa je sličnog izgleda. U ređim slučajevima uočljiva su tačkasta krvarenja na zidu vagine ili cerviksu. U oko 15% žena ne uočavaju se nikakve promene iako one imaju subjektivne smetnje u vidu svrbeži, otežanog mokrenja, neprijatnog mirisa, učestalog mokrenja. Čest je bol u donjem delu trbuha; bol potiče i od upale limfnih žlezda u maloj karlici. Mnoge od subjektivnih tegoba počinju ili se pogoršavaju u toku menstruacije.

Kod muškaraca. — Većina muškaraca sa trihomonijazom nema smetnji, dok manji broj ima u vidu uretritisa, epididimitisa, prostatitisa i balanopostitisa. Izazivanje uretritisa dokazano je dobrovoljnim zaražavanjem kulturom trihomonasa . Sekret u ovih bolesnika je mukozan, mukozno-gnojan, opalescentan, praćen smetnjama u mokrenju. Pečenje u mokraćnoj cevi posle polnog odnosa mnogi smatraju karakterističnim za trihomonadnu infekciju. Izuzetno retko opisane su i strikture uretre.

Trihomonas može izazvati i epididimitis, pri čemu se u aspiratu epididimisa može naći trofozoitni oblik.
Prostatitis je čest posle infekcije trihomonasom, čak u 40% inficiranih, iako je često proticao asimptomatski.
Iako su u muškaraca u prepucijalnoj kesi istovremeno nađeni trihomonas i ulceracije, nije jasno utvrđena njihova povezanost.

Dijagnoza
Subjektivne smetnje i klinički izgled promena nisu karakteristični pa mogu samo uputiti na potrebu ispitivanja u smem trihomonadne infekcije. Ako se uoči prisustvo floridnog granuliranog vaginitisa dijagnoza je olakšana, a epitelijalne hemoragije na cerviksu se mogu smatrati karakterističnim.
Mikroskopskim pregledom nativnog preparata sedimenta urina, vaginalnog sekreta, sekreta iz uretre, eksprimata prostate moguće je utvrditi prisustvo trihomonasa. Moguća je i kultivacija u anaerobnim uslovima.

Lečenje
Trihomonadna infekcija se efikaisno leči metronidazolom ili 5-nitrodmidazolom. Zbog nekih nepoželjnih dejstava (mutagenost i karcinogenost) utvrđenih na bakterijama i miševima, napravljen je razvojem metronizadola novi preparat 5-nitrodmidazol. Oba leka selektivno deluju na protozoe, pa i na Trichomonas vaginalis.Zbog potencirajućeg dejstva alkohola (interakcija), u vreme uzimanja leka treba izbegavati alkohol. Lokalna terapija se sprovodi klotrimazolom, ali ovaj način lečenja je manje efikasan.

Prevencija
Upotrebom kondoma izrazito se smanjuje mogućnost oboljevanja.