Zujanje u uvu

Zujanje u uvu predstavlja percepciju zvukova čije je poreklo u organizmu. Minimalan procenat odnosi se na takozvani objektivni tinitus, odnosno zvuke koje i drugi mogu da čuju. Njih proizvode anomalije na krvnim sudovima, tumori krvnih sudova (pulsirajući tinitus, sinhron sa radom srca) ili grčevi mišića srednjeg uva i mekog nepca.
Subjektivni tinitus čuje samo bolesnik, različitog je kvaliteta, pa se opisuje kao šum u uvu, zujanje, sviranje ili pištanje. Poreklo mu je najčešće u unutrašnjem uvu, retko u slušnom živcu ili centralnim slušnim putevima. S obzirom na to da predstavlja znak poremećaja funkcije navedenih struktura, praktično uvek je udružen sa senzorineuralnim oštećenjem sluha, tako da sve što dovodi do senzorineuralnog oštećenja sluha, uzrokuje i zujanje u uvu.

Promene u nalazu otoakustičke emisije ukazuju na poremećaj na nivou unutrašnjeg uva, a promene u auditivnim evociranim potencijalima na poremećaj funkcije slušnog živca ili centralnih slušnih puteva.

Jačina zujanja u uvu varira od vrlo diskretnog, koji se čuje samo u potpunoj tišini, do veoma jakog koji remeti život bolesnika.

Zujanje u uvu nije bolest, ne ugrožava život, ali može da stvara ozbiljne psihičke probleme kod predisponiranih osoba.

Remeti koncentraciju, onemogućava relaksaciju, a ako je jak – remeti razumljivost govora, frustrira i ponekad dovodi do očaja; opisani su čak i pokušaji samoubistva.
LEČENJE. To treba imati u vidu prilikom lečenja, i proceniti kad je potrebna saradnja psihologa, eventualno i psihijatra. U kolikoj meri je zujanje u uvu i psihički problem, govori činjenica da je razvijena posebna metoda psihofiziološke terapije, koja nema za cilj da promeni tinitus, već da promeni reakciju bolesnika na tinitus.

U lečenju prvo se pokušava sa poboljšanjem cirkulacije i vitaminima, što retko kad ima efekta. Naravno, uz to bolesniku treba objasniti prirodu zujanja u uvu, koliko je ono čest problem i kako ne nosi nikakvu opasnost, savetovati bolesnika da pokuša da se saživi sa zujanjem, da ga ignoriše, i tek ukoliko to nije moguće, pokušati sa ostalim metodama lečenja.

Postoje lekovi koji smanjuju senzorineuralnu aktivnost, ali zbog nepouzdanog dejstva i mogućih neželjenih efekta nisu u standardnoj upotrebi. Nije sigurno ni da će posle hirurškog presecanja slušnog živca, koje sa sobom nosi potpuni gubitak sluha, zujanje prestati.

Tinitusmaskeri su posebni aparati koji prave šum. NJihovo dejstvo zasniva se na činjenici da se spoljni šum bolje podnosi od tinitusa, a ukoliko je dovoljne jačine čini tinitus nečujnim, maskira ga. U bolesnika sa senzorineuralnim oštećenjem sluha i zujanjem u uvu slabijeg intenziteta, slušni aparat može, pojačavajući buku iz okoline, uspešno da maskira tinitus.

Relativno uspešna, novija metoda lečenja tinitusa je davanje injekcija (deksazon i lidokain), kroz bubnu opnu, u srednje uvo, odakle se lekovi apsorbuju u unutrašnje uvo. Ovaj vid lečenja ima smisla ukoliko tinitus nastaje u unutrašnjem uvu, što je najčešće i slučaj.