Zavisnost od kocke

Zavisnost od kocke je veoma ozbiljan psihološki i zdravstveni problem iako se misli da su Monte Karlo kladjenje i rulet sindromi modernog vremena.Kocka je medjutim postojala kroz istoriju sveta u raznim oblicima i kod svih društvenih klasa.Tek nedavno nauka je počela da ispituje motive i psihološke mehamizme koji postoje kod zavisnosti od kocke…

Psihijatri dr Derel Bolen i dr Vilijam Bojd (William Boyd) proučavali su fenomen kocke u čitavoj seriji eksperimenata. Računa se da je ovim ispitivanjima obuhvaćeno oko 57 odsto odraslih Amerikanaca.
Istraživanje omogućuje neka praktična rešenja za lečenje i sprečavanje zavisnosti od kocke.

Zavisnost od kocke kao zavisnost od uzbuđenja i izazova
Bolen-Bojdova posmatranja, kao i neka ranija ,potvrduju da je osnovna svrha kocke da se izbegne bol ili mora i zameni osećanjem zadovoljstva i uzbuđenja. Nasuprot drugim porocima i bolestima zavisnosti, kao što su pušenje, alkoholizam ili uživanje droga, kocka je mentalna aktivnost. Kockar je umno napregnut, jer ispituje ili kontroliše strategiju svoje igre i istovremeno razmišlja i mašta kako će utrošiti svoj basnoslovni. dobitak.
Što je intenzivnija njegova mentalna aktivnost, on utoliko više ,postaje patološki ili notorni kockar. Upravo ova vrsta kockara najviše interesuje psihologe i sociologe, jer je njihovo ponašanje najbliže neurotičnom oboljenju. Mada se o tome još nedovoljno zna, veruje se da je za ovakve ljude kocka jedan od načina da se izbegnu odgovornosti i skine breme donošenja značajnih odluka. Zašto se čovek radije kocka nego što koristi druge aktivnosti da bi doživeo uzbudenje iii pobegao od obaveza?
Doktori Bolen i Bojd navode nekoliko faktora:
Roditelji kockari: U mnogim slučajevima kockari potiču iz porodice gde su majke imale dominantnu ulogu, a očevi bili alkoholičari. Igrači pokera, primećeno je, živeli su u porodicama u kojima je kartanje bilo uobičajeni oblik razonode.
Početnička sreća. Po nekad ljudi počinju da se kockaju samo zato što su jednom dobili na lutriji.
Dramatičan dogadjaj: Mnogi postaju kockari posle značajnih promena u životu rastanka ili razvoda, smrti u porodici, poslovnog neuspeha, psihičkog oboljenja. Na kockanje podstiču čak i neki prijatni događaji — rođenje prvog deteta, uspeh u poslu.
Edmund Bergler (Edmund Bergler), autor knjige Psihologija kockanja, formulisao je izrazito pesimističku teoriju po kojoj kockar nesvesno želi da izgubi. On je kao nestašno dete ,naviknuto da svako ziodelo mora biti kažnjeno, piše Bergler. Ako zavisnik od kocke dobije u igri, on novac uludo troši, ili nastavlja igru dok ga ne izgubi. Bojd i Bolen smatraju da uzrok kocke može biti i neodgovorna supruga: ona uživa u olako zaradenom novcu, i pored toga što se žali na ovakav hobi.

Teorija poroka
Iako neke vrste kocke nemogu biti smatrane za bolest zavisnosti ako mgu biti zabavne i bezopasne,ipak ako novac nije motiv, kockanje u celini spada u niže ljudske strasti. Ljudi koji jednom postanu svesni da su zavisni od kocke najčešće traže pomoć psihijatra. Tako je do danas stvoren čitav niz uspešnih metoda za lečenje zavisnosti od kocke: Individualna terapija: Kao i prilikom lečenja drugih duševnih oboljenja, pacijent otvoreno ,iznosi svoje teškoće. Simptomi koji se pri tom otkrivaju, pružaju mogućnost za objašnjenje uzroka bolesti i iznalaženje najboljeg načina lečenja.
Grupna terapija: Očuvanje anonimnosti kockara ponekad je značajan uslov uspešnog lečenja. Pacijentima se saopštava neprijatna istina o prirodi kocke ,a da niko pojedinačno nije time pogodjen .