Uzroci neplodnosti

UZROCI NEPLODNOSTI

Bračni sterilitet može biti primaran i sekundaran. Pod primarnim sterilitetom podrazumevaju se šlučajevi kada u vremenu od dve godine braka žena ne ostane gravidna, a da pri tom za sve ovo vreme nije koristila neko od kontraceptivnih sredstava. U sekundarni sterilitet ubrajamo one slučajeve kod kojih je ranije postojala bar jedna trudnoća, ali posle toga u periodu od dve godine nije došlo do ponovne trudnoće. Ukoliko je trajanje steriliteta duže, utoliko je i lečenje teže. Zato supružnici treba da potraže savet lekara ranije kako bi što pre počelo ispitivanje i preduzelo se odgovarajuće lečenje. Ukoliko je brak sklopljen u kasnijim godinama života ili ukoliko postoji jasan objektivan uzrok steriliteta, lekar će odmah početi ispitivanje.Žena najčešće ostaje u drugom stanju u prvim mesecima braka, a ukoliko nije došlo do trudnoće dolazi na ginekološki predleg obično u toku prve godine bračnog života. Kad je reč o potpuno zdravim partnerima, smatra se da u prvom mesecu braka zatrudni oko 20% žena, u toku prvih šest meseci oko 50%, a u toku prve godine oko 90%. Preostalih 10% ostaje gravidna u drugoj godini braka. Zato se o neplodnosti i ne govori pre nego što ne proteknu dve godine normalnog bračnog života, i zato pre ovog perioda i nije potrebno preduzimati ispitivanje i lečenje.

Od ovog stava se odstupa i ispitivanje počinje ranije ukoliko je evidentno da bračni partneri boluju od neke bolesti koja bi mogla da prouzrokuje neplodnost. Isto tako ima ozbiljnih stručnjaka koji navedenu definiciju steriliteta smatraju nezadovoljavajućom pa su mišljenja da se dvogodišnjim čekanjem neopravdano gubi vreme i da zato ispitivanje treba početi pre isteka tog vremena. Pre otkrivanja uzroka steriliteta ne može biti reči o preduzimanju bilo kakvog lečenja.U oko 10% brakova ne može se utvrditi uzrok steriliteta ni kod jednog partnera. To je takozvani esencijalni (nepoznati) sterilitet, ali poboljšanjem dijagnostičkih metoda ova grupa se sve više smanjuje.

Utvrđivanje uzroka steriliteta upućuje ginekologa na ispitivanja u mnogim pravcima. Da bi oplođenje bilo moguće, neophodno je da su genitalni organi oba partnera anatomski i furtkcionalno ispravni, da su pravilno i normalno razvijeni, a neophodno je prvenstveno da su supružnici sposobni za obavljanje normalnih polnih odnosa. Žena je po pravilu poverljivija od muškarca i smatra da postoji veće razumevanje i interesovanje od strane ginekologa za njenu neplodnost pa se uglavnom prva i javlja na pregled. Anatomski poremećaji na spoljašnjim ili unutrašnjim polnim organima koji otežavaju ili onemogućavaju normalan polni snošaj, ili u većoj meri remete njegovu funkciju mogu da budu uzrok neplodnosti u braku. Pri pregledu treba od muškarca uzeti iscrpnu anamnezu, a posebno je potrebno obratiti pažnju na ranije preležane bolesti, naročito zauške, gonoreju (triper) a i tuberkulozu testisa, pošto ova oboljenja mogu biti uzrok neplodnosti. Isto tako valja ispitati da li je muškarac operisan od jednostrane ili obostrane kile. Tek posle toga treba izvršiti pregled muškog polnog uda i obratiti pažnju da li su testisi spušteni u svoje kese i da li su odgovarajuće veličine i konzistencije.
Dok generativna funkcija žene ne zavisi ođ njenog učešća u polnom činu jer može da dođe do ostvarivanja i bez njenog zadovoljstva, pa čak i protiv njene volje, polna nemoć muškarca koja je veoma kompleksna, a i mnogo češća nego što se misli može biti uzrok neplodnosti. Ne treba tajiti da lečenje muške impotencije ni izdaleka nije našlo svoje okvire ni svoj put. Uprkos primeni hormonske i psihoterapije, još se ne može reći da su postignuti dobri rezultati.

Pre nego što se pređe na pregled treba uzeti iscrpnu anamnezu žene i muškarca. Pri tome treba insistirati na vremenu javljanja prve menstruacije, urednosti i svim osobenostima ostalih menstruacija, kao i na simptomima nepravilne funkcije jajnika i ostalih žlezda sa unutrašnjim lučenjem. Nužno je saznati da li je žena bolovala od zapaljenja unutrašnjih polnih organa, što je moglo dovesti do poremećaja njihove funkcije, do suženja ili potpunog začepljenja jajovoda. Isto tako važno je saznati kakav je polni život žene, učestalost polnih odnosa, kao i podatak da li je žena bila gravidna, da li je imala vanmateričnu trudnoću, kako se prethodna trudnoća završila, porođajem ili namernim ili spontanim pobačajem. Izvesne promene na spoljnim, a posebno na unutrašnjim polnim organima žene onemogućavaju začeće i sprečavaju obavljanje normalnog polnog snošaja. Na tom planu su mnogo važnije promene na unutrašnjim genitalnim organima koje mogu da budu uzrok ženskog steriliteta.

Nedovoljna razvijenost ili anomalija ženskih genitalnih organa nisu retka pojava i mogu dovesti do privremenog ili trajnog steriliteta.

U ispitivanju bračnog steriliteta potrebno je posmatrati brak u celini, te jednom i drugom partneru obratiti podjednaku pažnju pošto je začeće u uzajamnoj zavisnosti od pojedinačne oplodne moći oba partnera. Zato se u ispitivanju steriliteta uzimaju u postupak oba partnera koji mogu podjednako biti odgovorna za neplodnost. Sve savremene metode koje se primenjuju u proceni bračnog steriliteta zasnivaju se uglavnom na tri elementa: ispitivanju semene tečnosti muškarca, ispitivanju ovulacije i ispitivanju prolaznosti jajovoda.