Tumor pankreasa nastaje kada zdrave ćelije ovog organa postanu abnormalne i počnu nekontrolisano da se dele obrazujući pri tom tumorska tkiva koja mogu biti dobroćudne (benigne) ili zloćudne (maligne) prirode. Procenjuje se da se svake godine samo u Evropi otkrije 78.000 novih slučajeva ovog oboljenja koje nešto češće napada pripadnike muškog pola, obično u životnom dobu nakon šezdesete godine.
Vrste tumora pankreasa
Pankreas (gušterača) je žlezda smeštena duboko u abdomenu, između želuca i kičme, te se ponekad naziva “skriveni organ”. Sastoji se iz glave, srednjeg dela i repa, a njegova glavna uloga, za koju su odgovorne endokrine ćelije, jeste lučenje hormona (insulina, gastrina) koji regulišu procese skladištenja i korišćenja energije iz hrane. Druga bitna funkcija koju obavljaju egzokrine ćelije pankreasa jeste proizvodnja sokova bogatih enzimima koji potpomažu proces varenja hrane. U zavisnosti od tipa ćelija koje počnu abnormalno da se dele, tumori pankreasa mogu biti endokrini ili egzokrini. Neki su benigni, ali se kod većine obolelih javljaju tumorske grupe malignog karaktera.
Egzokrini tumori
Skoro 95% svih tumora pankreasa potiče od egzokrinih ćelija, a u najvećem broju slučajeva (oko 90%) radi se o malignom duktalnom adenokarcinomu, veoma podmuklom oboljenju jer se, najčešće, u trenutku postavljanja dijagnoze bolest već proširila, bilo lokalno i regionalno, bilo metastatski.
Endokrini kancer pankreasa
Kada endokrine ćelije pankreasa počnu nekontrolisano da se dele, nastaju endokrini tumori koji su u većini slučajeva benigni, mada imaju i maligni potencijal. Jedan od najčešćih je gastrinom koji dovodi do povećane koncentracije hormona gastrina, što za posledicu ima pojačano lučenje stomačne kiseline i enzima, te pojavu čira. Krvarenja i smetnje u radu creva česte su komplikacije koje mogu ugroziti život. Ova vrsta tumora javlja se u malignom obliku kod otprilike polovine pacijenata. Insulinom je tumor koji dovodi do povećanog lučenja insulina, zbog čega se nivo šećera u krvi značajno snižava uzrokujući nesvesticu,znojanje, nervozu, jak osećaj gladi, ponekad glavobolje i promene u ponašanju. Oko 10% ovih tumora razvija se u kancer. Postoji izvestan broj nefunkcionalnih tumora gde lučenje hormona nije poremećeno, pa se simptomi javljaju kada velika tumorska masa pritiska okolne strukture u stomaku uzrokujući pri tom bolove.
Tumori endokrinog pankreasa leče se prvenstveno hiruški.
Faktori rizika
Još uvek se ne zna šta tačno uzrokuje nastanak karcinoma pankreasa, ali istraživanja su pokazala da su neke osobe podložnije ovom oboljenju. Češće se javlja kod muškaraca, posebno onih starih preko 60 godina, onih koji puše, konzumiraju alkohol ili imaju dijabetes. Veliku ulogu ima i porodična istorija, te se šanse utrostručuju ukoliko je neki član uže porodice već bolovao od tumora pankreasa. Hronične upale ove žlezde takođe mogu dovesti do bujanja malignih ćelija. U ostale faktore spadaju kontakt sa hemikalijama, kao i ishrana koja obiluje masnoćama.
Simptomi tumora pankreasa i komplikacije
Rak pankreasa je podmukla bolest, jer se u ranim stadijumima ne primećuju simptomi, a ukoliko se i jave, nisu karakteristični, te se retko mogu dovesti u vezu sa ovom bolešću. Prvi znak koji ukazuje na postojanje malignog tumora pankreasa jeste bol u gornjem delu abdomena koji se širi prema leđima i popušta kada se pacijent nagne napred, a uzrokuje ga velika tumorska masa, najčešće prisutna kod karcinoma koji je zahvatio telo ili rep pankreasa.
Drugi simptomi tumora pankreasa mogu biti smanjenje apetita, mučnina, povraćanje i znatan gubitak kilograma.
Opstruktivna žutica i tamna prebojenost urina praćene belom ili masnom stolicom česte su komplikacije raka glave pankreasa, jer tumor svojim rastom pritiska žučni kanal koji prolazi kroz ovaj deo pankreasa. Ponekad posledica raka gušterače može biti spontani nastanak tromba (migrirajući tromboflebitis) u portalnim krvnim sudovima, dubokim venama ekstremiteta ili površinskim venama. Za sada još nije objašnjeno zbog čega se u nekim slučajevima javlja depresija i to pre nego što se postavi dijagnoza malignog oboljenja.
Dijagnostika
Rana dijagnostika malignih tumora gušterače veoma je retka, jer se simtomi javljuju tek kada je rak već uznapredovao. Prvo što može ukazati na postojanje bolesti jesu rezultati analize krvi, koji podrazumevaju povišen nivo bilirubina, GGT (gama glutamil tranferaze) i ALP (alkalne fosfataze). Tumor marker CA 19-9 obično je visoko iznad normale, no njegova osetljivost nije pouzadana, jer može biti uvećan i kada su prisutne neke benigne promene koje ometaju prohodnost žučnih kanala. U dijagnostici tumora gušterače koristi se i ultrazvuk, na osnovu kojeg se može utvrditi da li postoje promene na tkivu pankreasa. Za sada se kao najbolja dijagnostička metoda pokazala kompjuterizovana tomografija (CT), koja ne samo što može da utvrdi mesto promene, već i da odredi njen karakter i tačnu veličinu. CT skeniranje koristi se i za stepenovanje tumora, na osnovu čega se može planirati lečenje. U nekim slučajevima je za konačno definisanje bolesti potrebno uraditi biopsiju.
Lečenje tumora pankreasa
U slučaju tumora pankreasa samo operacija daje mogućnost potpunog izlečenja. Međutim, hirurška intervencija se ne izvodi ukoliko se maligne ćelije tumora prošire i na druge organe (jetru, pluća), ili kancer zahvati okolne krvne sudove. Nažalost, praksa je pokazala da tek svaka šesta osoba sa karcinomom pankreasa može da se podvrgne hirurškoj intervenciji, a kako će ona biti izvedena zavisi od mesta na kojem se tumor pojavio. Ukoliko je rak zahvatio glavu pankreasa, izvodi se Whippleov postupak koji, pored vađenja primarnog karcinoma, podrazumeva i uklanjanje okolnog zdravog tkiva pankreasa, dela žučnog kanala i žučne kese, dvanaesto-palačnogcreva, a ponekad i dela želuca. Kod pacijenata sa tumorom u telu ili repu gušterače uklanja se donja polovina organa, a poželjno je i vađenje slezine.
Nakon resekcije pankreasa bolesnici se obavezno upućuju na hemoterapiju, koja se obično kombinuje sa zračenjem. Kako se rak pankreasa kod većine obolelih otkriva u fazi kada ga je nemoguće potpuno odstraniti, cilj lečenja postaje olakšavanje tegoba – ukoliko je blokiran žučni kanal, hirurškim putem pokušava se postići njegova prohodnost.
U nekim slučajevima hemoterapija može dati zadovoljavajuće rezultate, smanjiti tumor i omogućiti operaciju.
Moguće komplikacije nakon operacije
Pacijenti se nakon operacije mogu susresti sa komplikacijama čiji intenzitet zavisi od toga da li je pankreas odstranjen u celosti ili samo delimično. U prvom redu, kao posledica pomanjkanja enzima pankreasa, javljaju se problemi sa varenjem praćeni gasovima i tečnom stolicom. Stanje se poboljšava uzimanjem tableta koje sadrže ove enzime.
Ukoliko se nakon operacije javi blago povišen nivo šećera u krvi, uz odgovarajuću ishranu
uvodi se i terapija lekovima koji kontrolišu količinu šećera u krvi. Kod izraženijih poremećaja, šećer se reguliše insulinskim injekcijama. U slučajevima kada se pored pankreasa ukloni i slezina, bolesnici mogu postati podložniji bakterijskim infekcijama, zbog čega se preporučuju češće lekarske kontrole. Ponekad može doći do nakupljanja trombocita u krvi, te je u cilju sprečavanja zgušnjavanja krvi i pojave tromba potrebno redovno kontrolisati krv kako bi se na vreme mogla uvesti terapija.
Za olakšavanje simptoma bolesti ponekad se koristi kombinovana terapija – zračenje i hemoterapija, ali jedino pravo izlečenje jeste hirurško odstranjenje tumora. Međutim, takva operacija uglavnom se radi kod tumora glave pankreasa. Operacijsko odstranjenje tumorske mase produžava život bolesnicima, ali spada u grupu težih hirurških zahvata sa visokim rizikom po pacijenta.
Preoperativna priprema
U okviru preoperativne pripreme vrši se internistička priprema, EKG i RTG pluća, laboratorijski pregledi (kompletna krvna slika, urea, kreatinin, bilirubin ukupni i direktni, AST, ALT, alkalnafos-fataza, vreme krvarenja i zgrušavanja) i hirurške pripreme (standardna priprema creva za operaciju – dan pre operacije lakša, uglavnom tečno-kašasta ishrana, a noć pre intervencije uzima se sredstvo za čišćenje creva).
Postoperativni tok
Prosečno vreme hospitalizacije je 15–20 dana, dok je ukupni period postoperativnog oporavka kod radikalno operisanih pacijenata od dva do tri meseca. Prvih nekoliko dana posle operacije bolesnik ima sondu i ne može uzimati hranu. Prvi dan po vađenju sonde konzumira se samo tečna hrana, dok sledećih sedam do deset dana treba izbegavati masnu hranu, voće, kafu, alkohol, roštilj i gazirane sokove. Po izlasku iz bolnice, u periodu od dva do tri meseca, osim izbegavanja masnoća i jaja, nema drugih restrikcija u ishrani.
dr Predrag Jovanović
