Tetanus

Tetanus je teška infektivna bolest izazvaina toksinom tetanusnog bacila, a odlikuje se stalnim i povremenim grčevima skeletne muskulataire.

Etiologlja. Uzročnik tetanusa, tetanusni bacil, bacillus tetani, jeste anaerobni mikroorganizam, veoma rasprostranjen u ptrirodi, stvara veoma otpome oblike (spore) i luči jak otrov (toksin) koji je uzrok grčeva.

Izvor i rezervoar infekcije. Tetanusne klice nalaze se u životmjskom izmetu, u zemljištu njiva i bašta i prašini ulica i puteva.

Način prenošenja. Posredno ili nepoisredno prodiranje tetanušnih bacila ili spora u ranu (ozledu).

Trajanje zaraznosti. Ne prenosi se sa čoveka na čoveka.

Osetljivost i otpomost. Osetljivost je opšta. Aktivni veštački imunitet može se ostvariti tetanusnim anatoksinom (tetalpanom), a pasivni imunitet tetanusnim antitoksinom (serumom).

Rasprostranjenost. Svetski rasprostranjena ali relativno retka bolest kao posledica infekcije rane.

Tetanus može nastati kad tetanusna spora prodre u telo povredom ma koje vrste, ,pri čemu zaprljani predmet ili oruđe ozleđuje kožu ili i dublja tkiva, a ponekad čak i unutrašnje organe. Najopasnije su ubodne rane, u koje sa stranim telom zaprljanim zemljom, đubretom, prašinom dospevaju i tetanusne klice. Najčešći su ubodi travom, ekserom, žicom i sličnim. Ako sa stranim predmetom dospeju u ranu i druge, naročito klice koje izazivaju gnojenja i troše kiseonik, one će svojim prisustvom i osobinama pomoći razvoj tetanusnih klica. Razne druge ozlede, kao što su smrskane rane, opekotine, promrzline i sl., mogu se i naknadno inficirati tetanusnim klicama.

Tetanus je najčešći kod osoba koje su svojim zanimanjem izložene ovoj infekoiji; to su zemljoradnici, radnici na gradilištima, stočari, ribari… Tetanus se uglavnom viđa preko leta, kad ljudi idu bosi i ozlede stopala koja su najčešće ulazne vratnice za infekciju tetanusnim klicama. I neznatne ozlede zaprljane zemljom mogu biti ulazne vratnice tetanusnim klicama.

Inkubacija. Obično od 4 dana do 3 nedelje, zavismo od osobina, veličine i sedišta rane. Ukoliko je kraća inkubacija, utoliiko je bolest teža.

Simptomatologija. Glavni početmi simptom tetanusa je ukočenost vilica (trizmus). Obično ujutru, posle buđenja, bolesnik primeti da teže otvara usta, što nastaje usled grča mišića za žvakanje (m. masseter). Kod novorođenčadi posledica grča vilica je nemogućnost sisanja. Ovaj grč obično postaje u toku sledećih nekoliko dana jači, tako da bolesnik često ne može ni malo da otvori usta. Usled grča kožnih mišića lica, bolesnik ima žmirave oči i naborano čelo, što daje utisak bolnog ili ciničnog osmeha, pa se tako i naziva: risus sardonicus. Ubrzo posle opdsanih, nastaju stalni (ili tonični) grčevi drugih mišića i mišićnih grupa: vrata, leđa, grudi, usta, trbušmog zida, nogu i ruku. Usled ovih stalnih grčeva, bolesnik leži ukočen, ponekad potpuno. Usled ukočenosti vratne muskulature, bolestik ne može da glavu savije, ona je neki put malo zaibačena unazad; krsta su malo izdignuta i ne oslanjaju se potpuno na postelju a grudi su nešto isturene. Ako grčevi jače zahvate mišiće opružače, bolesnik će biti izvijen u obliku luka i oslanjaće se samo na potiljak i pete. Ako su mišići savijači i opružači podjednako zahvaćeni grčem, boiesnik će biti prav i ukočen »kao daska.«

Sem stalnih iil toničnih grčeva, javljaju se kod tetanusa i povremeni ili klonični grčevi. To su grčevi celokupne muskulature u obliku kratkotrajnih snažnih i bolnih trzaja (pola do jednog minuta). Bolesndci teško podnose ove grčeve, koji još više otežavaju ionako teško njihovo stanje. Za vreme grča bolesnik prestaje da diše, često poplavi i ima osećaj da će se ugušiti ako grč još samo malo potraje. Kad grč prođe, boletsnik sav u znoju, izmučen i uplašen željno udiše vazduh. Ako grč potrajao malo duže, bolesnik bi se ugušio pri punoj svesti. Ovo se desava naročito onda kad grč zahvati najvažniji disajni mišić — prečagu (dijafragmu).

Temperatura kod tetanusa nije karakteristična za bolest i obično nije visoka. Usled prekomemog mišićnog rada (tonični i klonični grčevi), tetanusni se bolesnicii često i obilno znoje, gubeći na taj način vodu i mineralne sastojke. Stalno znojav tetanusni bolesnik može lako da ozebe i da dobije zapaljenje pluća, pošto ionako, zbog grčeva mišića, površno diše i slabo iskašljuje i provetrava pluća.

Tok i trajanje tetanusa mogu biti različiti. Teška oblici, ukoliko se u toku ptrvih desetak dana ne svrše smrtno, dugo traju; lakši kraće. Kada usled lečenja bolest pođe nabolje, najpre se razrede i popuste grčevi. Bolestnik počne bolje da otvara usta, da se interesuje za hranu i da se malo lakše pokreće u postelja nego dotada. Ovakvom bolesniku treba izričito zabraniti da pokuša da ustaje iz postelje, jer još ukočena muskulatura ne bi mogla da obezbedi siguran hod, te bi moglo doći do pada koji bi mogao biti vrlo opaisan.

Ako ne bude komplikacija, od kojih je najvažnija zapaljenje pluća (bronchopaieumonia), bolesnik se u toku nekoliko nedelja potpuno oporavi.