Upala uha najčešći je razlog zbog kojeg se ljudi obraćaju lekaru nakon kupanja u rekama ili bazenu.
Ako se ne dijagnostikuje i ne leči na vreme, ovo oboljenje može da se proširi i prouzrokuje trajno oštećenje sluha.
Upala spoljašnjeg uha
Od maja do oktobra otorinolaringolozi imaju pune ruke posla. Naime, osim što predstavljaju nezamenljiv način rekreacije i relaksacije, kupanje u bazenima, ili rekama i jezerima, u velikom broju slučajeva za posledicu može imati upalu uha.
Upala spoljašnjeg slušnog hodnika više je sezonsko oboljenje i najčešće se javlja leti. Njen drugi naziv – “plivačko uvo”, upućuje na to daje ovaj problem najčešće uzrokovan kupanjem u bakteriološki neispravnoj vodi. U odnosu na jezera i reke, bazeni bi trebalo da budu bakteriološki najčistiji, jer je hlor odličan antiseptik. Međutim, često se dešava da njegova koncentracija u vodi nije odgovarajuća, a osim toga, i ljudski faktor igra značajnu ulogu, a tu se pre svega misli na lošu higijenu i vršenje nužde u vodi. Što se mora tiče, situacija je bolja jer se radi o velikoj količini vode koja sadrži jod i so. Ipak, ako letovalište nema adekvatne sanitarne i kanalizacione čvorove, mogućnost zaraze se povećava. S obzirom na činjenicu da prava preventiva ne postoji, jer rešenje nije u tome da se izbegavaju čari leta, jedino rešenje je zdravstvena edukacija.
Upala uha simptomi
Spoljašnji slušni hodnik sastoji se od hrskavičavog i koštanog dela obloženih tankim slojem kože. Sa unutrašnje strane ograničenje bubnom opnom, a sadrži veliki broj ceruminalnih žlezda koje luče masnu tvorevinu – cerumen, koji ima zaštitnu funkciju. Kako je taj hodnik uzan, mračan i vlažan, pogodan je za razvoj mikroorganizama, a kada se inficira, veoma se teško leči. Prvi simptomi upale su svrab, peckanje, zapušenost (pritisak u ušima), pa se većina ljudi ne javi odmah lekaru u nadi daje u pitanju privremena pojava. Međutim, veoma brzo javlja se jak bol, koji se dodatno pojačava pritiskom na uho prilikom žvakanja hrane (jer je hrskavičavi deo usnog kanala u direktnom odnosu sa gornjo-viličnim zglobom). Stvara se sekret neprijatnog mirisa, kao i otečenost zidova usnog kanala.
Upala uha lečenje
Lečenje zavisi od stepena i vrste infekcije. Nakon uzimanja brisa iz uha, specijalista ORL pristupiće ispiranju, ali ne klasičnom metodom da se infekcija ne bi pospešila dodatnim unosom vlage, već bornom kiselinom ili 3-procentnim rastvorom hidrogena. Ono što je mnogo bolje, ali zahteva više vremena, jeste instrumentalno čišćenje ili čišćenje pomoću aspiratora. Zatim se, prema nalazu brisa, propisuje određena terapija. U brisu se može naći jedna ili više bakterija, ponekad u kombinaciji sa gljivicama. Ukoliko infekcija nije ozbiljna, i ako limfne žlezde nisu otečene, pacijent će dobiti antibiotske kapi ili mast. U slučaju daje infekcija ozbiljnija, primenjuje se sistemska terapija, uključuju se antibiotici ili čak, injekcije.
Da upala spoljašnjeg slušnog hodnika može biti veoma ozbiljna i da ponovo vraća priču na kupanje u “prljavoj” vodi, govori podatak da se u brišu veoma često nađu bakterije karakteristične za gastro i urinarai trakt, a to su. pre svega, ešerihija koli, enterokoke. proteus. pseudomonas. Ove bakterije veoma su neprijatne, jer su rezistentne na gotovo sve antibiotike, pa je proces lečenja mukotrpan i dugotrajan. Posebno je opasna visoko virulentna bakterija pseudomonas. Bolest počinje kao klasična upala, ali dovodi do kompletnog propadanja kože, hrskavice, bubne opne, jednom rečju, može biti veoma opasna. Stručnjaci čak koriste termin maligno ili nekrotično zapaljenje spoljašnjeg slušnog hodnika. Lečenje je kompleksno, jer je pseudomonas osetljiv na samo nekoliko specijalnih antibiotika čija se cena kreće i do 200 evra po bočici, a često je neophodna i hospitalizacija. Zapaljenje može biti uzrokovano i virusom, a najčešće je u pitanju herpes zoster.
Kod herpes virusa najnezgodnije je to što prati nerv, pa mogu biti zahvaćeni i slušni i facijalni živac, a ishod može biti trajno oštećenje.
Infekcije srednjeg i unutrašnjeg uha
Upale koje nisu vezane isključivo za leto i nemaju veze sa kupanjem u bakteriološki neadekvatnoj vodi, već imaju za uzročnike druge mikroorganizme i javljaju se tokom cele godine su upala srednjeg uha i ređe unutrašnjeg.
Upala srednjeg uha
Ova upala zahvata bubnu opnu i najpodložnija su joj deca uzrasta od tri meseca do tri godine, mada se može javiti u bilo kojoj životnoj dobi. Najčešći izazivač je bakterija iz grupe streptokoka, koja se uopšteno, povezuje sa upalama ždrela ili krajnika. Gnojni sekret u srednjem uhu pritišće bubnu opnu što izaziva bol, slabljenje sluha, a može se javiti i povišena temperatura. Tokom pregleda, konstatuje se upaljena i otečena bubna opna, a u lečenju se koriste antibiotici i kapi za nos koje smanjuju sekret i otoke sluznice nosa, pa oifio-gućavaju smanjenje pritiska na bubnu opnu.
Upala unutrašnjeg uha
Nelečena upala srednjeg uha dovodi do zapaljenja unutrašnjeg, a to je veoma ozbiljno stanje. Pojavljuje se gnoj, zujanje u ušima, mučnina, vrtoglavica, poremećaj ravnoteže i gubitak sluha. Ukoliko je upala teška, izlečenje je moguće samo operacijom. Ipak, veoma retko dolazi do toga, jer bol koji se javlja u prethodnom stadijumu bukvalno ne može da se toleriše, već tera čoveka da ode kod lekara.
Paradoksalno ali istinito – osobe koje često imaju zapaljenje uha, naročito spoljašnjeg slušnog hodnika, upravo su one koje preteruju sa higijenom ušiju. Treba prihvatiti činjenicu da se uši čiste same od sebe i da je tu priroda lepo uredila stvari. Ono što ljudi zovu nečistoćom u uhu jeste masna tvorevina – cerumen, koju stvaraju brojne žlezde smeštene u spoljašnjem usnom kanalu. Upravo cerumen štiti uho od infekcija. Dok se gornjovilični zglob pokreće (prilikom žvakanja, smeha, govora…), on vrši iritaciju spoljašnjeg slušnog hodnika, pa se na taj način sav sadržaj tog dela uha pokreće i izlazi napolje. To se neprestano dešava, a da nema tog procesa, ušna mast bi se u bezgraničnoj količini nagomilavala i u kratkom periodu došlo bi do gubitka sluha. Problem stvara i uvreženo mišljenje da uši treba stalno čistiti.
Posle svakog tuširanja i kupanja, pribegava se čišćenju ušiju štapićima, a ima onih koji u te svrhe koriste nokte, ukosnice,čačkalice, igle za štrikanje, heklice, što je potpuno pogrešno i veoma opasno. U najgorem slučaju, može doći do probijanja bubne opne i raznih oštećenja, a u najboljem će neminovno doći do uklanjanja zaštitnog sloja masti, koji treba da štiti uho od infekcije. Veoma često dolazi ido erozije koje dodatno otvara put mikroorganizmima.
Ukoliko se zaista javi problem sa obilnim stvaranjem ušne masti, savetuje se poseta ORL specijalisti koji će na adekvatan način isprati i očistiti uho. Pošto kod upale spoljašnjeg slušnog kanala ne postoji prevencija, posle kupanja u bazenima, rekama, jezerima treba leći na bok i sipati u uho 3-procentni rastvor hidrogena (medicinska koncentracija hidrogena koja deluje antiseptično), tako da se uho “napuni”, i ostati u tom položaju 3-5 minuta, a onda, okretom na drugi bok, istresti sadržaj, bez diranja i čačkanja. Nakon toga ponoviti isto sa drugim uhom.
Korišćenje ovog rastvora može poslužiti i u dijagnostičke svrhe, jer ako se, nakon sipanja, javi šuštanje sa neznatnom penom, to je znak da infekcije nema, a ukoliko se javi obilnija bela pena, neka infekcija postoji, pa se treba javiti lekaru. Neki stručnjaci preporučuju korišćenje silikonskih čepića, ali treba upotrebljavati samo one za jednokratnu upotrebu. Najbolji savet je ipak 3-postotni rastvor hidrogena koji se može stavljati i bebama, i koji bi trebalo da bude obavezan deo kućne apoteke (ili priručne na letovanju).
