Razrokost

Svako treće dete koje roditelji dovedu kod očnog lkara zbog razrokosti, već posle prvog pregleda vraća se kući “ozdravljeno”. Dete uopšte nije razroko to samo tako izgleda!

Do ovakve pseudorazrokosti dolazi najčešće usled nešto šire nosne kosti ili većeg razmaka između očiju. Kod neke dece, ugao unutarnjeg gornjeg kapka ponekad je prekriven naborom kožice koja vuče ka donjem kapku, što još više pojačava utisak razrokosti.

Pseudorazrokost se sa godinama povećava. Suprotno tome, prava razrokost, praktički nikada. Kod stvarno razroke dece lečenje je obavezno, a to se odnosi na veći broj dece nego pre 20 godina. Procenat razroke dece tada je iznosio četiri do pet, a danas, u Srednjoj Evropi, preko 5 odnosno 7% dece boluje od strabizma (razokosti).

Porast ovog procenta izuzetno nije uzrokovan zagađenjem čovekove okoline, već boljim medicinskim uslovima, tj. striktnijim pregledima, što znači da se razrokost može konstatovati i kod sasvim malih beba. Dok se senzorne ćelije oka vezuju sa mozgom tek tokom sazrevanja očnog živca, dotle su po šest mišića za svako oko (četiri prava i dva kosa) u potpunosti razvjeni već pri samom rođenju, što znači da beba može svoje oči pokretati u svim pravcima. U prvim danima života to se najčešće odvija nekoordinirano. Ukoliko je sinhronizacija šest mišića ometena pogrešnim impulsima iz mozga, dete će samo jedno oko usmeriti u pravcu fiksiranog predmeta, a drugo će odstupati od tog pravca. Ovo oko, ili naizmenično, jedno od očiju, nekontrolisano će se usmeravati ka unutarnjoj (ovo je češći slučaj) ili ka spoljnoj strani: dete je razroko.

Očni živci su deo mozga. Komplikovana veza između očiju i mozga u toku razvoja postaje vrlo osetljiva na smetnje. To je na primer razlog što prevremeno rođena deca na početku imaju sporija reakcije “gledanja” od normalno rođene dece.
Uzrok je skoro nemoguće tačno precizirati. Ulogu mogu da igraju razni faktori. Najčešći je dalekovidost: oči deteta za mrvicu su “prekratke”. Zbog toga mozak daje signal očnim mišićima da jače zgrče sočivo, ako treba da izoštri siiku. Ovo krivljenje (akomodacija) istovremeno utiče na oči, tako da se oba oka okreću ka unutarnjoj strani. Dalju ulogu mogu da igraju i virusne infekcije pre i posle rođenja, kao i smetnje u razvoju u tom periodu. Zbog toga bi kod svih prevremeno rođenih beba, kao i beba kod kojih postoje posebni faktori rizika, ili sumnja na moguće smetnje u razvoju ili pokretljivosti, trebalo obaviti pregled vida i utvrditi eventualnu razrokost. Jer, kod svake druge ovakve bebe treba računati sa smetnjama vida, odnosno poremećajima sa očima. I obrnuto: kod razroke dece potrebna je tačna lekarska dijagnoza, odnosno redovni pregled i kontrole da bi se neke druge smetnje, ukoliko ih bude, pravovremeno otkrile.

Na razrokost se ranije gledalo kao na defekt koji se odnosio samo na lepotu, a mogao je operativno da se odstrani tek posle dvanaeste godine života. Danas se smatra: ako se bolest ne leči, razroko oko u više od 50% slučajeva karakteriše više ili manje slabost vida. Ni jedno drugo oboljenje očiju ne dovodi tako često već u mladosti do smanjene sposobnosti vida. Što ranije nastupi razrokost u životu deteta, a što se kasnije leči, utoliko će oštećenje vida biti teže. Iz toga proizlaze dve neželjene posledice: slab vid (ambliopija) i gubitak prostornog vida. Prostorni (binokularni) vid je moguć samo onda ako slike kod oba oka padaju na mestu najoštrije tačke, takozvane “žute mrlje”. Kod razrokog oka to nije slučaj. Posledica: mozak nije u stanju da trodimenzionalno sjedini slike iz oba oka, već je nadražen zbog duplih slika. Zbog toga vrlo brzo počinje trajno da potiskuje sliku koju dobija od razrokog oka, te to oko isključje iz aktivnog vida. Oko koje “ne radi” sve više zanemaruje vid koji time slabi i dete praktični postaje jednooko.

Ljudi koji imaju poremećen trodimenzionalni vid u kasnijem životu su isključeni iz određenih zvanja koja su u vezi sa saobraćajem. Najnovija istraživanja pokazuju da se kod razroke dece ili dece sa smetnjama vida češće javljaju poremećaji u ponašanju, slabiji učinci pri učenju i legastenija. Posebno dramatične posledice razrokosti mogu da budu u slučajevima kada u kasnijem životu dođe do oštećenja zdravog oka, usled nezgode ili bolesti. U tom slučaju, ono drugo oko, koje je bilo neaktivno i sa mnogo slabijim vidom, mora da preuzme glavnu funkciju. Međutim, kako raspolaže sa svega 10% od normalnog vida, dolazi do značajnih problema.

Pri pravovremenom lečenju, kod više od 90% dece razrokost se može odstraniti ili, u najmanju ruku, može se bitno poboljšati sposobnost vida. Rano pristupanje terapiji u skoro 80% slučajeva vodi ka normalizaciji ili tek lako smanjenoj sposobnosti vida oba oka.

Sve bebe kod kojih se sumnja na razrokost treba odneti kod očnog lekara što pre, već između šeste i desete nedelje od rođenja. Pregledi su potpuno bezbolni i svode se na merenje metodom skiaskopije. Konstatovani poremećaji mogu se u 80% slučajeva uspešno otkloniti pomoću naočara koje su podešene specijalno za bebe. Strah roditelja je neopravdan, jer se bebe vrlo brzo navikavaju na naočare, mnogo brže nego kasnije deca. U svakom slučaju, roditelji moraju znati: usled naočara, vid deteta će se možda pogoršati, ali samo privremeno i prolazno. Razlog je što se napetost očnih mišića zbog pojačanog krivljenja sočiva ne može normalizovati u svega nekoliko dana.

Lekari oko sa slabijim vidom stalno prisiljavaju i podstiču na rad, tako što će privremeno flasterom isključiti rad zdravog oka. Flaster se lepi direktno na kožu. U kojim će se vremenskim intervalima naizmenično zatvarati jedno ili drugo oko zavisi od uzrasta deteta i o tome kako će reagovati razroko oko. Ni sami očni lekari nisu istomišljenici u pogledu maksimalnog trajanja ovakvog zatvaranja jednog, pa drugog oka. Naime, ako zdravo oko ostane suviše dugo izolovano lepljenjem flastera, postoji rizik da i tu dođe do slabljenja vida. Zbog toga se kod beba do jedne godine života oči zatvaraju svega na po nekoliko časova. Posle prvog rođendana oko ne bi trebalo da bude kontinuirano zatvoreno nekoliko dana. Za dete od, na primer, dve godine, to bi značilo pokrivanje oka (okluzija) od maksimalno dva dana, zatim pauza od jednog dana, ili pokrivanje razrokog oka u trajanju od jednog dana.

Roditelji treba da znaju: za vreme okluzivnog lečenja najčešće dolazi do razrokosti oba oka i to naizmenično. Kada se, posle odgovarajućeg lečenja, oštrina vida izjednači kod oba oka, očni lekar će pokušati da odstrani razrokost. U retkim slučajevima to će uspeti pomoću prizmi koje su ugrađuju u staklo naočara. Ali, nažalost, na ovaj način može se otkloniti samo minimalna razrokost. Zbog toga se kod većine dece razrokost odstranjuje operativnim putem.

I ovde lekari nisu uvek istomišljenici: neki savetuju da se zahvatu pristupi što ranije, ali većina je mišljenja da je optimalno vreme između četvrte i šeste godine života, jer oči u prve tri godine života još rastu i menjaju se. Šest godina je ipak krajnji rok za korekciju razrokosti. U toku operacije ne dolazi do “vađenja oka”, niti do “sečenja očne jabučice” kako to mnogi pogrešno shvataju, već će lekar specijalista, u ovom slučaju mikrohirurg-oftalmolog, otvoriti vezivnu kožicu koja se nalazi na očnoj jabučici. Muskulatura oka koja se nalazi ispod nje se skraćuje ili se tako postavlja da oba oka stoje paralelno, odnosno pravo. Zatim se vezivna kožica ponovo sastavlja koncem za šivenje koji je tanak kao paučina. Operacija traje manje od pola časa i dete još istog dana može da ustane iz kreveta. Ponekad se, nažalost. ispostavi da za ispravljanje razrokosti nije dovoljna samo jedna operacija. Zbog toga dve, pa čak i tri operacije jedna za drugom nisu nikakva retkost.
Mnoge smetnje vida su nasledne. U prvoj, ili drugoj godini života na pregled kod očnog lekara potrebno je odvesti decu koja:

– Potiču iz porodice u kojoj većina članova nosi naočare, u kojoj su otac, majka ili neko drugi od najbližih srodnika razroki,ili loše vide na jedno oko.
– Kad deca često trijaju oči, trepću i sklanjaju pogled pri jarkom osvetljenju, ili stalno drže glavu ukoso.
– Kad dete stalno zatvara jedno oko, pati od hroničnog zapalenja rubova kapaka ili mu oči često suze.