Poremećaj centra za ravnotežu može izazvati brojne neprijatne simptome, od glavobolje do vrtoglavice. Simptomi poremećaja centra za ravnotežu ili vestibularnog sistema mogu se ispoljiti u vidu simptoma od blagog ljuijuškanja i zamućenosti u glavi pa do osećaja jakog okretanja okoline i nemogućnosti stabilnog hoda.
Pomenuti simptomi najčešće se javljaju kao posledica oboljenja čula za ravnotežu, koje je smešteno u unutrašnjem uhu, a preko koga primamo između 70 i 80 odsto informacija o našem položaju u prostoru i pokretima tela i glave. Pored ovog organa, našoj stabilnosti, ravnoteži, kao i jasnoj slici prilikom kretanja doprinose čulo vida i propriocepcija (sposobnost prepoznavanja položaja sopstvenog tela u prostoru), te kompleksni vestibularni nervni putevi u zadnjem delu glave, gde mali mozak predstavlja glavni procesor koji integriše navedene senzorne inpute i omogućava precizno kretanje i snalaženje u prostoru.
Kad se ceo svet zavrti u glavi
Tegobe koje se javljaju usled poremećaja ravnoteže obično se opisuju kao vrtoglavica i nestabilnost, mada se javljaju i drugi, ponekad vrlo čudni simptomi koji pacijentima unose nemir i strah. Vrtoglavicom smatramo i iluziju kretanja: “Znam da se ne krećem, ali osećam se kao da se krećem”. Taj osećaj kretanja može biti u vidu okretanja okoline ili okretanja u glavi, te osećaja ljuljanja ili tonjenja, propadanja. Mutoglavice predstavljaju više osećaj mutnoće u glavi, koji nije ni vrtoglavica ni glavobolja, već čudan osećaj kao da nije sve u redu. Pacijentu s poremećajem ravnoteže često prilikom hoda poigrava slika. Ovaj simptom nazivamo oscilopsija, a čest je u slučaju obostrane oslabljene funkcije vestibularnog čula. Osobe s poremećajem centra ravnoteže neretko se žale i na nestabilnost: pri hodu ih vuče u stranu ili unazad, vidno se ljuljaju ili teturaju, hod može biti sitan ili na široj osnovi, a dok hodaju imaju osećaj kao da gaze po dušecima, kao da lebde, ili da im noge propadaju, tonu… Ovakvi simptomi poremećaja centra za ravnotežu mogu trajati konstantno ili se javljati u vidu napada od po nekoliko sekundi, minuta ili sati.
I virusna oboljenja uzrokuju vrtoglavicu
Uzrok poremećaja ravnoteže obično leži u unutrašnjem uhu, dok je daleko nezgodnije ukoliko su oboleli centralni vestibularni putevi. Međutim, često se simptomi poremećaja ravnoteže javljaju i kao posledica nekog drugog oboljenja. Ne tako retko problemi s ravnotežom javljaju se i kao posledica različitih oboljenja, poput anksioznosti ili nedostatka vitamina B12, a ponekad mogu ukazivati i na druge bolesti, kao što su ortostatska hipotenzija, anemija, koksaki virus, lajmska bolest..
Položajne vrtoglavice
Dva najčešća uzroka poremećaja ravnoteže migrene i položajne vrtoglavice, koje, koliko god bile bezazlene, često obolelima zagorčavaju život, pa i kad prođu, pacijentu je potrebno dosta vremena da se oslobodi straha. Pacijenti s položajnim vrtoglavicama žale se da im se zavrti prilikom ustajanja, leganja, zabacivanja glave ili saginjanja. Pri okretanju u krevetu ove vrtoglavice mogu da ih probude. Uzrok položajnih vrtoglavica jeste bezazleni problem u unutrašnjem uhu. Nastaje kad se otoliti, tj. mikrokristali zaduženi za detekciju sile Zemljine teže, pogrešno preraspodele, što izaziva ponovljene napade vrtoglavice prilikom pomenutih pokreta. Za razliku od položajnih vrtoglavica, dijagnoza migrenske vrtoglavice daleko se teže postavlja budući da klinička slika varira. Najčešće se javlja u vidu migrenskih ataka tokom kojih pacijent nema jaku glavobolju, već jaku vrtoglavicu.
Vestibularne migrene
U toku napada vestibularne migrene često su izraženi migrenski simptomi kao stoje fotofobija (osetljivost na svetlost) i fonofobija (osetljivost na buku ili glasan govor). Nekad se napad vrtoglavice može nastaviti napadom jake pulsirajuće glavobolje, a ponekad se može manifestovati i kratkotrajnim vrtoglavicama koje se ponavljaju na vizuelni stimulus ili pokret glave, kad ih je teško razlikovati od već pomenutih bezazlenih položajnih vrtoglavica. Međutim, samo na osnovu intenziteta vrtoglavice ne može se zaključiti da li je ona opasna ili nije. Pacijent može imati napad jake vrtoglavice s povraćanjem usled moždanog udara, ali ovakva vrtoglavica češće se viđa u slučaju oboljenja unutrašnjeg uha ili napada vestibularne migrene. Takođe, laka nestabilnost u hodu može biti posledica postepenog slabljenja funkcije vestibularnog čula, ali je češće posledica oboljenja centralnih vestibularnih puteva, gde rano lečenje daje znatno bolje rezultate, i pacijentima sa simptomima poremećaja ravnoteže preporučuje se da se uvek jave lekaru, pogotovo ukoliko postoje i drugi simptomi ili tegobe.
Periferna i centralna oštećenja
Najvažnije je dobro uzeti anamnezu, a tek potom sledi neurootološki pregled. U pitanju je jednostavan pregled koji lekaru omogućava da utvrdi ima li znakova oštećenja centra za ravnotežu i da li je ono periferno (uho) ili centralno (mali mozak, moždano stablo). Često nam ovaj osnovni pregled nije dovoljan da ustanovimo problem i postavimo tačnu dijagnozu, te pacijenta podvrgavamo detaljnom merenju vestibularne funkcije. Poslednjih godina pojavili su se i novi testovi koji omogućavaju bolji uvid u funkcionisanje sistema za ravnotežu i lakši put do dijagnoze. Pored kalorijskog testa, danas se koriste i video-nistagmografija (VNG), vestibularni evocirani potencijali (VEMP), video head impulse test (vHIT), subjektivno vizuelno vertikalni test (SW)…
Lečenje zavisi od uzroka
U simptomatsku terapiju spadaju lekovi za ublažavanje samog napada vrtoglavice, poput analgetika, koji su dobri za otklanjanje glavobolje, ali ne lece uzrok. S druge strane, postoji i specifična terapija koja se koristi u zavisnosti od utvrđenog uzroka oboljenja. U slučaju najčešćeg uzroka vrtoglavica bezazlenih položajnih vrtoglavica izvodimo kanal repozicione manevre, tj. stručno pozicioniranje pacijenta na krevetu kako bi se otokristali mehanički odstranili izdela uha gde su se zaglavili. Često se koriste i vežbe. Naime, vestibularna rehabilitacija je program vežbi koji pacijentima s poremećajem ravnoteže omogućava manje vrtoglavica prilikom kretanja i stabilniji hod. Navedene vežbe naročito efikasne kod pacijenata koji se L rehabilituju od upale živca za ravnotežu ili ototoksičnog obostranog čula za ravnotežu.
Injekcija kroz bubnu opnu i lururska intervencija
Kod vrtoglavica koje su posledica oboljenja unutrašnjeg uha lek je često intratimpanalna injekcija (kroz bubnu opnu daje se u srednje uho). Ova terapija najviše se primenjuje za lečenje Menijerove bolesti, kako bi se napadi vrtoglavice smanjili po intenzitetu i učestalosti. Efekat je bolji ukoliko se terapija primeni u početnoj fazi bolesti. Intratim-panalno davanje leka takođe koristimo u slučaju autoimunog oboljenja unutrašnjeg uha. Za neka oboljenja, neophodna je hirurška terapija. Na primer, perilimfna fistula predstavlja patološku komunikaciju između srednjeg i unutrašnjeg uha i jedini način da se pomogne pacijentima koji imaju hroničan osećaj nestabilnosti i čiji je život zbog toga znatno ruiniran jeste da im se hirurški zatvori ovaj defekt. Efekat ove operacije odmah je evidentan.
Menijerova bolest zahteva smanjenje soli
Poremećaji ravnoteže obično nisu povezani s ishranom. „Nedostatak vitamina B12 manifestuje se nestabilnošću, a obično se viđa kod dugogodišnjih vegetarijanaca ili kod pacijenata čiji želudac ne luči potreban enzim za apsorpciju ovog vitamina. Novija istraživanja su pokazala da su pacijenti s nedostatkom vitamina D podložniji nastanku položajnih vrtoglavica. Obolelima od Menijerove bolesti preporučuje se manji unos soli, a pacijentima s migrenom da ne konzumiraju crno vino, kafu, crnu čokoladu i jake sireve. Menijerova bolest je, inače, oboljenje unutrašnjeg uha koje se manifestuje nakupljanjem prevelike količine tečnosti u njemu. Uzrok nije poznat, a bolest prate vrtoglavice koje traju nekoliko sati (i to godinama!), zatim zujanje u uhu i postepeno slabljenje sluha.
Neka oboljenja leče se ceo život
Teško je reći koliko traje lečenje pacijenata s poremećajem ravnoteže.
Neki se leče kratko, poput pacijenata s položajnom vrtoglavicom, koji praktično izađu iz ordinacije bez vrtoglavice. Za razliku od njih, pacijenti s Menijerovom bolešću leče se ceo život, kao i pacijenti koji imaju cerebelarnu ataksiju, progresivno degenerativno oboljenje malog mozga kome se ne može stati na put, samo se možemo malo usporiti .Kao i u slučaju svih drugih bolesti, uvek su najveće mogućnosti da se pacijentu pomogne ukoliko je bolest u začetku, u početnom stadijumu.
