Ovčije boginje simptomi

Ovčije boginje (Varicellae) su akutna infektivna virusna bolest koja se, pored umerene temperature i blagih opštih simptoma, uglavnom odlikuje mehuričastim (vezikuloznom) osipom.

Etiologija, Uzročnik ovčih boginja je virus vericeilae.

Izvor i rezervoar infekcije. Virus ovčih boginja u početku bolesti nalazi se u sluzi gornjih delova disajnog trakta inficirane osobe, odakle se u kapljicama sluzi izbacuje u spoljnu sredinu; po izbijanju ospe virus se nalazi i u tečnosti mehurića.

Način prenošenja je direktan, od osobe na osobu preko kapljica sluzi iz gornjeg dela respiratornog trakta; posredno prenošenje nastaje preko predmeta sveže zaprljanih sadržajem mehurnća ili sluzokože inficirane osobe. Kraste, nastale posle zasušenja mehurnća, ne smatraju se infektivnim.

Ovče boginje su jedna od najlakše prenošljivih infektivnih bolesti, naročito upočetku izbijanja ospe.

Kad se ovče boginje uvuku u neko bolničko odeljenje, školu ili kakvu drugu dečju ustanovu, oboleće sva deca koja nisu prebolela ovu bolest.

Period zaraznosti počinje jedan dan pre izbijanja ospe i završava se sa stvaranjem krasta.

Osetljivost i otpornost. Prema ovčim boginjama osetljive su sve osobe koje nemaju imunitet, tj. one koje ih nisu prebolele; obično su ovčije boginje teže kod odraslih nego kod dece. Preležana bolest ostavlja dug imunitet; retko se drugi put boluje.
Oko 70% ljudi prebole ovče boginje do svoje 15 godine. U umerenim klimama zima je glavna sezona ovčih boginja.

Inkubacija iznosi 2 do 3 nedelje; obično 13 do 17 dana.

Ovčije boginje simptomi
Ovčije boginje počinju umerenom temperaturom i često bez drugih tegoba. U toku narednih 24—48 časova po koži trupa i udova, a manje po licu i retko po otikrivenim delovima, pojavljuju se pojedinačne makulopapulozne promene, manje ili više brojne, a ubrzo zatim na njima se stvaraju mehurići veličine do zrna sočiva, ispunjeni žućkastom tečnošću. Ospa ne izbija sva odjednom, nego u naletima, u toku nekoliko dana, zbog čega se na koži mogu istovremeno videti razni stadijumi ospe: makulopapula, mehurić (vezikula), krasta (nastala na prslom mehuriću) i docnije tragovi otpalih krastica. Kod velikih boginja skoro svi elementi ospe u istom su stadijumu razvića.

Upočetku izbijanja ospe bolesnik ima (obično umerenu) temperaturu, a kasnije je ili nema ili je neznatna. Nekoliko dana pošto su se formirale, kraste otpadaju ne ostavljajući ožiljak; najduže ostaju kraste u kosmatom delu glave.

Komplikacije kod ovčih boginja retke su; najčešće zagnoje mehurići kad ih bolesnik češanjem inficira ili to nastane zbog nedovoljno čiste posteljine.

Suzbijanje i zaštita. Bolesnika od ovčih boginja treba izolovati i zabraniti mu odlazak u školu (ako je đak) i dodir sa osobama koje nisu prebolele ovu bolest. Dezinfekcijom u toku uništavati uzročnika na predmetima zaprljanim nosno-ždrelnom sluzi i sadržajem iz mehurića. Pre napuštanja bolesničke sobe bolesnika okupati i čisto presvući.

Nega i dijeta. Po opštem principu, bolesnik treba da ostane u postelji dok ima temperaturu. Treba paziti da se ospa ne inficira i zagnoji, sprečavati bolesnika da se češe, češće mu prati ruke a posteljinu češće menjati iii je bar prepeglavati vrelom peglom. Bolesnika ne treba kupati dok se ospa ne zakrasta, da bi se izbegla infekcija mehurića. Pošto na šakama i stopalama obično nema ospe, to se oni mogu prati prema potrebi.

Naročita dijeta nije potrebna kod ovčijih boginja; dovoljno je dati lakšu hranu.

Lečenje.
Lečenje ima za cilj da spreči zagnojavanje mehurića, odnosno da ubrza njihovo sasušivanje i stvaranje krasta. To se postiže posipanjem kože talkom sa 5% zinkoksida.