Dve godine nije vršila veliku nuždu A ONDA je usledilo nešto što joj je promenilo život zauvek!

Šta biste vi uradili?

 

Zamislite da dve godine ne možete da obavite veliku nuždu niti da pustite gas. Zvuči nemoguće, zar ne? A eto, upravo sam ja sa jedva nešto preko 20 godina tako živela.

Tako svoju priču počinje Mel Smit iz Australije. Kako kaže, ovih dana organizuje malu proslavu za svoje prijatelje povodom toga što je prethodnih dana prvi put obavila nuždu.

– Možda vam to deluje čudno, ali nakon svih patnji kroz koje sam prošla, rešila sam da se tome smejem umesto da plačem. Od 2015. godine vezana sam za kesu koja mi je prikačena za stomak. U nju sam se olakšavala, bilo gde i bilo kad. Nisam imala kontrolu nad tim. Sve je počelo kada sam primetila da dugo ne puštam gasove, a bolovi u stomaku bili su neizdrživi.

Postepeno, više nisam mogla ni da jedem, i postala sam ozbiljno dehidrirana. Na kraju sam otišla kod lekara koji su prvo posumnjali na analnu fisuru, i dugo nisu znali šta mi je zaista. Tek avgusta 2015. godine dobila sam diijagnozu – ulcerozni kolitis. I rekli su mi da odmah moram na operaciju jer je stanje više nego ozbiljno – priča Mel.

nuzdu

Ne zahteva svaki ulcerozni kolitis uklanjanje creva. Zapravo, lekari to ostavljaju kao poslednju opciju. Moje stanje bilo je alarmantno i bez razmišljanja su rešili da ga uklone. Od te operacije vezana sam za kesu koja mi izlazi iz stomaka. Nikada više nisam osetila nagon za velikom nuždom kao obični ljudi, već samo neku nelagodu. Tako je bilo do pre tri nedelje, kada sam ponovo otišla na operaciju. Ovog puta su mi lekari ponovo povezali creva. Bila sam van sebe od straha. Plašila sam se kako će sada izgledati moji odlasci u toalet, i posle dva dana sam saznala. Osetila sam to komešanje u crevima koje nisam osetila godinama. Sela sam na šolju, što isto nisam uradila godinama. I odradila sam posao. Bila sam toliko uzbuđena da sam sliku poslala mami.

I dalje se plašim izlaska iz kuće. Ne znam da li i u kojoj meri mogu da verujem crevima. Nije mi se dogodilo ništa strašno, i pratim svaki rad creva, ali i dalje mi je sve novo i čudno. Još uvek se nisam vratila ni na posao, i to mi je najveći strah, jer moj posao zahteva celodnevni rad sa strankama, a ja ne znam da li mogu da garantujem da se neću unerediti u jednom trenutku.

Lekari mi kažu da je sve gotovo, i da nema više ulceroznog kolitisa. I zato ovih dana pravim žurku. A sve ovo pišem za sve koji prolaze kroz isto kao i ja. Okružite se pozitivnim ljudima, ljudima koji će se šaliti na najprimitivnije načine na račun vršenja nužde umesto da se gade i prevrću očima.

Slušajte svoje telo, da ne biste kao ja lutali od lekara do lekara. Shvatajte sve simptome ozbiljno, ali obavezno se smejte i šalite. Ja se zbog straha i panike nisam usudila na mnoge stvari koje sam morala da uradim. Ali to ispravljam već sada – za početak putujem u Evropu. Put je dalek i sve mi je strašno i jedva čekam da krenem i da se krećem među ljudima i jedem hranu koju nisam jela godinama. Konačno sam slobodna!

Loading...
loading...
----