Reč imunitet potiče od latinske reči immunis, što znači zaštićen. Imuni sistem je odbrambeni sistem našeg organizma, a u svakodnevnoj praksi se povezuje najpre sa odbranom od infekcije, što je, posebno u pedijatriji, od najvećeg praktičnog značaja. Uloga imuniteta je, međutim, mnogo složenija. Ovaj sistem nas štiti, ne samo od mikroorganizama, nego i od prodora telu stranih ćelija (na primer, kod transplantacije i transfuzije), ali i od sopstvenih ćelija (pre svega tumorskih) koje su izmakle kontroli prirodnog fiziološkog funkcionisanja.
Imuni sistem počinje da se razvija već u prvim nedeljama razvoja ploda. Kroz veoma složene procese stvaraju se dve vrste belih krvnih zrnaca, T i B limfociti. Oni se već krajem prvog tromesečja trudnoće raspoređuju na određenim mestima u telu, sazrevaju i formiraju podvrste, koje će kasnije u životu imati posebne, tačno određene zadatke u odbrani tela. Razmnožavanje, sazrevanje i svrstavanje u posebne grupe („klonove“) traje čitavog života. Pri svakom prvom susretu T ili B limfocita sa nekim mikroorganizmom ili materijom, stvaraće se grupe koje „pamte“ i koje će biti sposobne da sledeći put prepoznaju „neprijatelja“ i da ga eliminišu. B limfociti imaju sposobnost da luče imunoglobuline – antitela. To su složeni proteini koji se obično dele u pet velikih podvrsta –IgM, IgG, IgA, IgE i IgD klase. Svaka klasa ima posebnu strukturu, rastvorljivost, prolaznost kroz posteljicu, kao i mesto u telu gde deluje – IgM se stvara pri prvom kontaktu, te njegovo povećanje u krvi znači svežu infekciju, IgG su memorijska antitela, koja ostaju u cirkulaciji mnogo godina posle preležane bolesti (tako se npr. dokazuje imunitet na rubeolu u trudnoći). IgA je važno zaštitno antitelo na površini sluznice disajnih, probavnih i mokraćnih kanala, a IgE se nalazi na ćelijama alergijskih reakcija ‒ zato alergične osobe imaju višestruko povišen nivo ovih imunoglobulina.
Prva zaštita koju još nerođeno dete dobija od majke jesu antitela koja prolaze kroz posteljicu. Ovo je efikasan način zaštite od velikog broja virusa i bakterija. Po rođenju, beba se sreće sa mnoštvom stranih materija iz okoline – aktivira se i sazreva njen imuni sistem koji će pamtiti „neprijatelje“, i biti spreman i efikasan pri sledećem susretu. Majčina antitela postepeno nestaju iz bebinog tela oko šestog meseca, a pred polazak u školu dete ima nivo antitela kao i odrasli. Majčino mleko ima visoke koncentracije antitela i limfocita koji, dokazano, povećavaju otpornost dojene bebe.
Međutim, postoje i situacije u kojima ovaj složeni sistem održanja zdravlja postane izvor patološkog zbivanja i nadmaši svoj cilj. Alergiju treba shvatiti kao neprimerenu, preteranu odbrambenu reakciju na materiju iz spoljašnje sredine (polen, grinje, pšenica, penicilin…). Pojava „autoimunih“ bolesti je sve češća kod odraslih – shvatamo ih kao kobnu zamenu vlastitog tkiva tuđim – telo stvara antitela na sopstvene ćelije i bespovratno ih uništava.
Mikroorganizama ima svuda – nosimo ih na rukama i odeći, udišemo ih i unosimo hranom. Velika većina je neškodljiva i predstavlja normalne stanovnike naše kože ili usne duplje (saprofitne bakterije). Nije potrebno, a nije ni moguće, da se dete odgaja u sterilnoj sredini. Održavanje higijene u okolini bebe često se pretvara u noćnu moru – dok se majka okrene, upravo dezinfikovana igračka završiće na podu, uz radosno gukanje bebe koja je otkrila novu igru. Besprekorna higijena i dezinfekcija neophodni su u održavanju bočica, cucli, ostataka hrane i kontakta sa bolesnim osobama – sve ostalo treba da bude na nivou uobičajenog održavanja čistoće porodičnog životnog prostora.
U zimskim mesecima, a posebno po polasku u vrtić, učestalije su infekcije gornjih disajnih puteva zbog poplave virusa i bakterija kojima dete biva prvi put izloženo. Curenje nosa i kašljucanje ume da potraje nedeljama, nekada se komplikuje bronhitisom ili upalom uva. Nije nimalo utešno reći roditeljima da se i do deset ovakvih infekcija smatra normalnim kod predškolskog deteta, ali je stvarno tako. Urođeni nedostaci imuniteta su izuzetno retke bolesti – odlikuju se natprosečnim brojem infekcija, bolesti imaju neobičnog izazivača, izuzetno tešku kliničku sliku i dužinu trajanja. Ukoliko pedijatar posumnja da se radi o urođenoj bolesti nedostatka imuniteta, obavezno upućuje dete imunologu.
Pedijatri se svakodnevno sreću sa pitanjem zabrinutih roditelja: „Kako da poboljšam imunitet svog deteta?“ U užurbanoj organizaciji današnje porodice, recept za otpornije dete se traži u ordinaciji, a rešenje bi usrećilo podjednako i pedijatra. Pravilna ishrana u skladu sa uzrastom može se dopuniti multivitaminskim preparatima sa mineralima, u dogovoru i po preporuci lekara. Na razvoj otpornosti na infekcije povoljno će uticati boravak na čistom vazduhu – boravak kod bake na selu, more ili banja, ali i svakodnevna šetnja. Iz iskustva znamo da se lakše razbolimo ukoliko smo umorni i neispavani – da li današnja deca dovoljno spavaju? Bez bolesti nema ni imuniteta, a dete koje ne boluje od teške hronične bolesti ili ima redak nedostatak imuniteta izboriće se, uz pravilnu negu i savet pedijatra, sa uobičajenim infekcijama iz svoje okoline.
dr Radmila Kosić
