Genitalni herpes

Genitalni herpes (jaglina ili groznica) je virusno oboljenje koje karakteriše pojava mehurića i ranica na koži i sluzokoži polnih organa, praćeno umereno izraženim bolom.Genitalni herpes predstavlja značajan zdravstveni i socijalni problem jer se sve više širi, nema efikasnog antivirusnog leka, izaziva infekcije ploda i novorođenčadi, promene na grliću materice i prouzrokuje znatne psihičke smetnje u obolelih.

Epidemiologija
Prirodni domaćin humanog virusa je čovek, koji je i jedini rezervoar i prenosilac infekcije. Nije dokazana mogućnost prenošenja animalnih sojeva virusa na čoveka. Virus se prenosi direktnim kontaktom sa pljuvačkom ili drugim sekretima iz oka, guše i genitalija. Ulazna vrata infekcije su sluzokoža i oštećena koža. Inkubacija je od 7 do 15 dana. Infekcija ovim virusom je široko rasprostranjena čak i u zemljama sa visokom opštom i zdravstvenom kulturom, gde se virus može naći u svim populacijama čak u 50—100% stanovništva. Virus je veoma kontagiozan (prijemčiv), tako da je rizik od infekcije neimune (neotporne) osobe pri kontaktu sa virusom veći od 80%. Sem primarne infekcije genitalnim herpesom moguća je i reaktivacija latentnog virusa, koji u ovako pritajenom obliku ostaje doživotno u organizmu. Reaktivacije se dešavaju pri različitim promenama imunološkog stanja (otpornosti) organizma, stresovima, drugim infekcijama i sl. Opisane su i reinfekcije novim sojem virusa, kao i autoinfekcije .

Genitalni herpes je poslednjih godina kao i ostale bolesti koje se prenose seksualnim kontaktom u naglom porastu. Tome su svakako doprinela demografska kretanja u svetu i povećano promiskuitetno ponašanje. Infekcija je retka u dece pre puberteta, a zatim učestalost rapidno raste i najviša je u osoba u prvim godinama treće decenije života. Prokuženost je znatno viša kod žena u graviditetu, obolelih od drugih »veneričnih« bolesti i kod prostitutki.

Uzročnik genitalnog herpesa
Herpes simplex virus (HSV) spada u DNK viruse, u familiju herpetoviridae. Virusna čestica je veličine 110—220 nm, kubične simetrije, sa lipoproteinskim omotačem. Elektronskom mikroskopijom ne može se razlikovati od ostalih virusa iz familije herpesa. Veoma je osetljiv na faktore spoljašnje sredine, termolabilan, brzo ga inaktiviraju uobičajene koncentracije standardnih dezinficijenasa, ultravioletni, x i gama zraci.

Simptomi genitalnog herpesa
Promene na koži i sluzokožama mogu biti različite, zavisno od toga da li se radi o primarnoj ili povratnoj infekciji. Primarna infekcija odlikuje se bolnim, na više mesta rasprostranjenim mehurićima (vezikulama) i ranicama (erozijama) u predelu obolele kože i sluzokože. Sve promene, kako na genitalijama, tako i one u blizini genitalija, počinju crvenilom (erithema) na koži, gde se stvaraju mehurići, koji se zatim pretvaraju u ranice i kraste. Veličina ranica (ulceracija) varira između pojedinih bolesnika. Ulceracije ostaju 4—15 dana, do formiranja krasti i ponovne epitelizacije. Ožiljci su retki. U oko 75% bolesnika sa primarnim genitalnim herpesom u toku trajanja prvojavljenih mehurića dolazi do stvaranja novih na drugim površinama, i to između 4.—10. dana bolesti.

Genitalni herpes kod muškaraca
Kod muškarca lokalizacija herpetičnih promena je najčešće na glansu penisa, nešto ređe na prepucijumu ili u uretri. Corey i saradnici izolovali su virus iz uretre u 28% muškaraca sa dizuričnim tegobama i u 82% žena sa istim tegobama. Subjektivne smetnje na mestu promena su bol, svrab i otežano mokrenje.Bol je opisan u 95% muškaraca i 99% žena sa genitalnim herpesom.

Kod 80—90% žena pri primarnoj infekciji zahvaćeni su stidnica i grlić materice.Često nastaju jako bolni vulvo-vaginitis, cervicitis i uretritis. Infekcije u muškaraca i žena mogu biti praćene temperaturom, malaksalošću, glavoboljom, pospanošću, otežanim mokrenjem, zastojem mokrenja i uvećanim regionalnim limfnim žlezdama. Uvećane limfne žlezde, osetljive na dodir, u preponama nastaju druge ili treće nedelje od početka bolesti. Nikada ne fluktuiraju. Retko se može razviti i meningitis praćen glavoboljom, povraćanjem i ukočenošću vrata. Meningitis se obično povlači spontano zajedno sa promenama na genitalijama. Pored meningitisa mogu se javiti i druge neurološke komplikacije: cerebralna atakcija, transverzalni mijelitis i polineuritis. Mogu se razviti i purpura, pankreatitis, miokarditis, perikarditis ili orhitis.

U homoseksualaca herpes lokalizovan na anusu (čmaru) izaziva bolove i smetnje pri defekaciji.
Evolucija bolesti sa potpunim povlačenjem traje 2—3 ne-delje. Ponovljena (povratna, rekurentna) infekcija nastaje aktiviranjem virusa koji posle primarne infekcije ostaje doživotno u latentnoj (mirnoj) fazi skriven u nervnim ganglijama. Ova infekcija se javlja najčešće kao posledica poremećaja odbrambenih snaga organizma, pada otpornosti, a može nastati i posle traume pri polnom odnosu, menstruacije, emocionalnog stresa, zamora, klimatskih promena, zračenja x zracima, citotoksične terapije ili u sklopu neke druge virusne infekcije. Razmak između primarne i povratne infekcije obično je oko 120 dana, a može biti između 25—360 dana.

Lečenje genitalnog herpesa
Postoje brojni terapijski modaliteti lečenja herpesa, ali nijedan ne daje zadovoljavajuće rezultate. Ni sa jednim nije moguće postići potpuno izlečenje, odnosno sprečiti ponovno javljanje bolesti. U lečenju prvenstveno treba voditi računa da se ne daju antibiotici jer bi mogli maskirati sifilis u slučaju udružene infekcije. Ako je nužno lečiti sekundarnu infekciju, treba davati antibiotike koji ne deiuju na treponemu. Mehuriće treba oprati fiziološkim rastvorom (0,9% NaCl), pa potom stavljati sredstva koja zasušuju promene — idoxuridine npr. Od novijih sredstava preporučuje se acyclovir mast, koja utiče na razmnožavanje virusa. Acyclovir dat peroralno ima efekta samo dok se uzima. Interferon mast takođe je pokazala dobre efekte u lečenju herpesa. Njime se postiže kraće trajanje pojedinih epizoda uz nešto blaže subjektivne smetnje, ali se ne može uticati na recidiv (ponovno javljanje) oboljenja.

S obzirom na utvrđene imunološke poremećaje u obolelih od herpesa, poseban značaj pridaje se stimulaciji imuniteta, npr. levamisolom, izoprinozinom, nespecifičnim vakcinama. Za sada ne postoji zadovoljavajuća specifična vakcina i još uvek se čeka na efikasniji antivirusni lek ili imunostimulator.