Epilepsija se, zavisno od grupe, ublažava lekovima ili operacijom. Za oko 10 odsto obolelih leka nema pa su im neophodni stalna pomoć i briga prema podacima Svetske zdravstvene organizacije epilepsija se javlja u, najviše, 1 odsto “opšte populacije”. U Srbiji, kako kažu u Institutu za neurologiju, broj obolelih od nekog oblika epilepsije ne prelazi 50.000.
– Epilepsija je hronična bolest mozga prepoznatljiva po ponavljanju povremenih epileptičkih napada koje prate pridružene smetnje u psihološkom ponašanju i fizičkim kapacitetima obolelog.Srž ove bolesti je epileptički napad i sastoji se od “epizode” koja ima način javljanja i sadržaj. Način napada definiše epilepsiju a karakterišu ga naglost, spontanost, kratko trajnost i postikatalni umor. Sadržaj može da bude raznolik i najčešće je praćen gubljenjem svesti, grčenjem tela ili naglim izmenama ponašanja. Napad se događa zbog prekomernog i nepravilnog izbijanja nervnih impulsa u mozgu i praćen je abnormalnostima u elektroencefalogramu (EEG) tačnije epileptifornim pražnjenjima koji po naglosti pojave i amplitudi prevazilaze normalne svakodnevne ritmove EEG.
Epilepsija se, često javlja u prvoj godini života, ali je mnogo češća u starosti.
Vrste epilepsija
Postoje dve osnovne grupe epilepsija: generalizovane i fokalne. Kod prvih, napad od samog početka zahvata ceo mozak, a kod drugih napad počinje iz konkretnog dela mozga i širi se na susedne i udaljene “regione”. Ova podela je važna jer su uzroci, način lečenja i prognoza razvoja bolesti različiti. Generalizovane epilepsije su genetske ili posledica intoksikacija alkoholom, drogama, otrovima i insekticidima, dok su najveći uzročnici fokalne epilepsije kortihene dispazije (lokalni poremećaji u razvoju moždane kore) kao i lokalizovane bolesti mozga koje su posledica ožiljaka posle povreda, zapaljenskih procesa, tumora ili poremećaja u razvoju krvnih sudova.
Napadi koji nisu epilepsija
Febrilne konvulzije kod dece, u dobi od trećeg meseca do 5. godine, a posledica su povišene telesne temperature. Najčešće se javljaju za vreme naglog rasta temperature i nije utvrđen neki drugi uzrok. Međutim, oko 5% dece sa febrilnim konvulzijama u kasnijoj dobi postaju epileptičari.
Upale mozga (meningitis, encefalitis) mogu da izazovu poneki epileptički napad tokom trajanja bolesti zbog upalnog i hemijskog nadražaja moždane kore.
Kontuzije mozga (nagnječenja) često mogu da prouzrokuju epileptički napad što je jedan od simptoma kontuzije. Napadi se kasnije više ne javljaju, osim ako oštećenje mozga prilikom kontuzije ne postane uzročnik pojave epilepsije.
Moždani udar često može da bude propraćen epileptičkim napadom koji ima sličan ishod kao i onaj prilikom kontuzije mozga.
Metabolički poremećaji poput niskog nivoa šećera u krvi, manjka kalcijuma i ostalih elektrolita kao i teška stanja kod oštećenja jetre i bubrega mogu da izazovu epileptički napad.
Učestalost epilepsije kod žena i muškaraca je podjednaka ali zbog izrazitih promena u hormonskom statusu kod žena, samoj bolesti i njenom lečenju pridaje se posebna pažnja. Naročito se istražuje uticaj antiepileptičkih lekova na trudnoću kao i njen ishod na dete (pojava većih ili manjih anomalija kao i moguće zaostajanje u razvoju).
Rizici u trudnoći
Najvažnije je da uz pravilno uzimanje lekova i redovne kontrole više od 90 odsto žena sa epilepsijom rađa normalnu decu. Ali ne sme da se zaboravi da je kod ovih žena problem višestruk, jer pojedini lekovi remete fertilnost (sposobnost oplodnje) i imaju problematično dejstvo na samu trudnoću. Međutim, osim za razvoj deteta epilepsija je visokorizična i za trudnice jer one često prekinu terapiju što nosi čak i rizik od smrti. Jer, lekovi u trudnoći su neophodni, a doza je manja i određuje je lekar.
Trudnoća se prati do 20. nedelje i neophodno je da se u periodu od šesnaeste do dvadesete uradi ekspertski ultrazvuk. Ako se uoče anomalije radi se kasni pobačaj, a ukoliko je plod zdrav, majci se preporučuje da terapiju u trudnoći ne menja bez dozvole lekara, da uzima folnu kiselinu tokom prvog trimestra i vitamin K četiri sedmice pre porođaja, da ne puši i naročito da izbegava alkohol.
Lečenje zavisi od grupe epilepsije, ali da su zahvaljujući novijim lekovima i operacijama prognoze za ublažavanje i izlečenje optimistične.
Generalizovane najbolje reaguju na lekove koji sadrže valproičnu kiselinu, dok drugi lekovi protiv epilepsije deluju slabije ili čak pogoršavaju stanje. Fokalne se leče većim brojem lekova slične efikasnosti i biraju se tako da imaju što manje neželjenih dejstava. Međutim, oko 20 odsto bolesnika ne reaguje na propisanu terapiju lekovima. Ukoliko su oboleli od fokalne epilepsije ispituje se mogućnost hirurškog lečenja. Suština operacije je da se ukloni deo mozga za koji se dokaže da sadrži promenjeno tkivo u kome nastaju napadi. Ukoliko u tom delu mozga nisu locirane važne moždane funkcije koje ne smeju da se oštete (poput govora ili pamćenja) operacija može da bude uspešna. Ipak,za 10 odsto obolelih od epilepsije nema leka i njima su neophodni stalna pomoć i briga.
