Kada dodje do zastoja u radu bubrega dolazi do nakupljanja toksičnih materija, što izaziva mučninu, povraćanje, pospanost, anemiju, pa čak i smrt.Da bi se nadoknadla funkcija bubrega i izvršilo prečišćavanje krvi radi se dijaliza…
Dijaliza je postupak kojim se kod pacijenata sa privremenim ili trajnim prestankom rada bubrega uklanjaju otpadne materije i višak tečnosti iz organizma.
Bubrezi imaju ulogu prečišćivača krvi, regulišu nivo minerala – kalijuma, kalcijuma, natrijuma, fosfora, magnezijuma, izlučuju višak tečnosti iz organizma i održavaju pH vrednost krvi. Ukoliko dođe do prestanka njihovog rada, štetne materije i tečnosti se nakupljaju u organizmu i dovode do pojave mučnine, povraćanja, pospanosti, uznemirenosti, anemije i kome, a zapuštanjem bolesti i do smrti. Dijaliza može donekle da nadoknadi funkciju bubrega na duže staze. Njena manjkavost je u tome što nije u stanju da zameni endokrinu ulogu bubrega, odnosno lučenje hormona eritroproteina, zaduženog za stvaranje crvenih krvnih zrnaca. Zbog toga je veoma važno da pacijenti uporedo sa dijalizom uzimaju i ovaj hormon u sintetičkom obliku. Osnovni princip dijalize je prolaz molekula kroz polupropusnu membranu, a u zavisnosti od mesta gde se membrana nalazi razlikuju se i dve vrste dijalize. Ako krv prolazi kroz polupropusnu membranu smeštenu u aparatu za dijalizu, reč je o hemodijalizi, a ukoliko se izmena molekula odvija u telu, preko trbušne maramice, radi se o peritoneumskoj dijalizi.
Hemodijaliza
Hemodijaliza je procedura kojom se krv prečišćava kroz aparat za hemodijalizu. Proces teče tako što se krv iz tela izvodi kroz iglu i cevčicu do dijalizatora (veštačkog bubrega), koji preko polupropusne membrane prečišćava krv, a zatim je ponovo vraća u telo. Ceo proces je cikličan i traje oko četiri sata, a radi se tri puta nedeljno. To je prilično opterećenje za pacijenta, pošto se hemodijaliza obično radi u okviru medicinskog centra, gde je pacijent vezan za aparat. Pre nego što se počne sa dijalizom, neophodno je sprovesti hiruršku intervenciju kojom se pravi pristupno mesto za ubadanje iglica u krvne sudove i time omogućuje da se krv “izvadi” iz tela i u njega vrati. U zavisnosti od toga koliko će trajati i koliko je hitno da se uradi hemodijaliza, kao i od stanja velikih krvnih sudova (arterija i vena), određuje se vrsta pristupnog mesta.
Pristupna mesta
Mesto privremenog pristupa krvnim sudovima pravi se u slučajevima kada je potrebna hitna hemodijaliza. Tada hirurg uvodi plastičnu cevčicu (kateter) u veliku venu na vratu, ili u blizini prepone. Međutim, ukoliko kateter ostane predugo na istoj lokaciji može doći do pojave infekcije, zagušenja katetera ili suženja okolnih krvnih sudova.
Hirurška intervencija kojom se spajaju arterija i vena, obično u predelu podlaktice, najbolji je način da se obezbedi dugogodišnje pristupno mesto. Mesto spoja naziva se arteriovenska fistula i ono se vremenom širi i ojačava, pa može da izdrži česte hemodijalize. Kod pacijenata koji imaju suviše slabe arterije i vene pravi se graft spajanjem arterije i vene sintetičkom cevčicom, koja funkcioniše kao veštačka vena.
Dobro pristupno mesto krvnim sudovima od vitalnog je značaja za hemodijalizu i zato treba paziti da ne dođe do njihove povrede ili infekcije. Pored redovne higijene, na ruci na kojoj se nalazi fistula ili graft nije poželjno meriti pritisak, sa njom se ne srne dizati teret, niti nositi tesna odeća ili nakit.
Peritoneumska dijaliza
Za razliku od hemodijalize, peritoneumsku dijalizu pacijent koji je za to obučen obavlja samostalno, u kućnim uslovima. Što je najvažnije, za vreme tretmana, pacijent može normalno da se posveti svojim dnevnim aktivnostima. Međutim, iako se svakodnevno sprovodi, daje nešto lošije rezultate od hemodijalize. Peritoneumska dijaliza se obavlja preko hirurški ugrađenog katetera, smeštenog u abdomenu. Kroz kateter se iz posebne vreće pušta sterilna mešavina šećera i minerala rastopljenih u vodi i obično ostavlja od četiri do šest sati da stoji u trbušnoj šupljini. Za to vreme se štetne materije, hemikalije i višak tečnosti iz organizma vezuju za rastvor, nakon čega se kateter ponovo spaja – ovog puta sa vrećom za istakanje. Ceo proces za pacijenta nije neugodan, osim što se javlja osećaj “punoće” u stomaku.
Međutim, ova vrsta dijalize je nepogodna za osobe koje ne mogu same da se staraju o sebi, zatim za one one koje imaju upalne stomačne bolesti, kao i pacijente sa velikim hirurškim ožiljcima u predelu stomaka.
Komplikacije kod peritoneumske dijalize
Najčešći problem koji se javlja kod osoba na peritoneumskoj dijalizi je peritonitis, odnosno upala trbušne maramice i trbušne šupljine. Kako bi se sprečile eventualne infekcije, obavezno je detaljno pranje ruku pre svakog dodira sa kateterom i upotreba sterilnih rukavica. Deo oko katetera svakodnevno treba dezinfikovati antisepticima, a zalihe rastvora za dijalizu držati na hladnom, čistom mestu. Ukoliko dođe do pojave groznice, kada se primeti zamućenje ili čudan miris rastvora, kao i pri pojavi crvenila i bola oko mesta gde se nalazi kateter, obavezno se treba obratiti lekaru.
Nažalost, pošto vremenom dolazi do trošenja trbušne maramice, većina pacijenata ipak mora kasnije da pređe na hemodijalizu.
Ishrana tokom dijalize
Za osobe na dijalizi veoma je važan odgovarajući unos namirnica, posebno onih sa niskom koncentracijom natrijuma, fosfora i kalijuma jer se pravilnom ishranom mogu poboljšati rezultati dijalize i sprečiti nagomilavanje štetnih materija, elektrolita i tečnosti. Pre svega, potrebno je kontrolisati dnevni unos tečnosti, što znači da hranu koja sadrži visok nivo vode (supe, čorbe, sladoled) treba svesti na minimum. Nekontrolisani unos voća, ali i određenog povrća, takođe, može dovesti do oticanja tela, dobijanja na težini, nepovoljno delovati ha krvni pritisak i otežati rad srca. U ovu grupu spadaju lubenica, grožđe, jabuka, pomorandža, paradajz, zelena salata i celer. Najbolji način obuzdavanja žeđi je ograničen unos soli, posebno natrijuma. Kalijum je mineral koji utiče na pravilne otkucaje srca i zdravi bubrezi kontrolišu njegov nivo u organizmu. Kada bubrezi zataje, hrana bogata kalijumom kao što su mleko, avokado, banana, kivi i sušeno voće, mora se ograničeno unositi, a povrće poput krompira spremati tako što mu se oljušti kora, a potom ostavi da odstoji u vodi nekoliko sati.
Kako bubrezi regulišu količinu fosfora u organizmu, unos namirnica bogatih ovim mineralom — mleko, sir, sušeno zrnevlje, grašak, lešnik i kikiriki – takođe treba smanjiti. U suprotnom, može se desiti da fosfor veže za sebe kalcijum iz kostiju i na taj način prouzrokuje njihovu krtost. Pre nego što se počne sa dijalizom lekari preporučuju dijetu sa malim unosom proteina, a kada se započne tretman treba jesti meso, ribu, iznutrice i jaja, posebno belance. Kvalitetni proteini iz ovih namirnica utiču na dobru uhranjenost, daju snagu i jačaju otpornost organizma na infekcije.
