Infekcija helikobakterijom(Helicobakter pvlori) nije bolest, ali može da dovede do oboljenja jednjaka, želuca i dvanaestopalačnog creva i spada u najrasprostranjenije infekcije medu odraslima. Inficirano je više od polovine čovečanstva, a čak 90 do 95 odsto onih koji imaju aktivni hronični gastritis zapravo su inficirani ovom bakterijom.
U ovoj pošasti veoma je bitna tačna dijagnoza.Uspostavlja se na više načina: najtačniji je test iz uzorka sluznice želuca uzet pri endoskopiji – gastroskopiji, čija je tačnost stopostpotna, a sledeći po tačnosti, koji polako doživljava ekspanziju i kod nas, je izdisajni test na helikobakteriju. Veoma je pouzdan – 90 do 95 odsto. To je teoretski i praktično metod za otkrivanje infekcije, aH mnogo više za praćenje i kontrolu posle lečenja, a po ceni je pristupačan i lako izvodljiv.
U dijagnostici helikobakterije svi testovi dele na invazivne – one za koje je potreban endoskopski pregled i uzimanje biopsije (uzorak tkiva – sluznice želuca ) i koji su po tačnosti najprecizniji i neinvazivne – one koji ne zahtevaju endoskopski pregled.
Gastroskopski. Iz uzorka sluznice želuca radi se histološki pregled i boji helikobakterija koja se posmatra mikroskopom To je jedna od najtačnijih metoda otkrivanja infekcije.
Brzi ureaza test. Takođe je veoma pouzdan(90 do 95 odsto), mada nešto manje u odnosu na histološki pregled. Reč je zapravo o uzimanju uzoraka sluznice želuca pri gastroskopiji i stavljanja u posebne kivetice sa podlogom od uree, posle čega dolazi do promene boje podloge(ako je prisutna infekcija).
PCR. U poslednje vreme može da se radi i PCR iz uzorka sluznice. Predstavlja detekciju genetskih sekvenci helikobakterije u sluznici ili drugom biološkom materijalu (pljuvačka, stolica…)
Serološki testovi (iz krvi) nemaju veliku dijagnostičku vrednost, jer predstavljaju odgovor organizma na prisustvo bakterije, koje može biti prolazno i ne ukazuje kakvo je trenutno stanje u želucu. Pogotovu testovi iz krvi nisu pouzdani posle sprovedene terapije protiv ove bakterije, jer antitela ostaju duže u serumu. Često se događa da dolaze preplašeni pacijenti sa nalazom antitela u serumu na helikobakteriju, ah im tada lekari preporučuju još neki test radi potvrde prisustva bakterije.
Ima slučajeva kada pacijenti sami započnu terapiju na osnovu nalaza testa iz krvi, stoje velika greška jer se radi o jakoj antibiotskoj terapiji.
Lečenje helikobakterije
Infekcija helikobakterijom leči se kod nas kao i u svetu – po principima i po propisima Evropskog udruženja gastroenterologa.
Terapiju čine dva antibiotika i lekovi iz grupe koji se koriste za smanjenje želudačne kiseline (popularno nazvani IPP).Terapija traje sedam dana (piju se tri leka, pa otuda tripla terapija). Posle se pije samo jedan lek iz grupe IPP lekova, još dve do četiri nedelje. Pacijente treba ponovo testirati (najbolje neinvazivnim izdisajnim ureaza testom) da bi se potvrdila uspešnost lečenja. U suprotnom, prelazi se na drugostepenu terapiju koja se sastoji iz četiri leka (kvadripla terapija), dodaje se i bizmut, uz zamenu prethodnih antibiotika nekim drugim i to lečenje traje deset dana.Posle prve terapije i potvrde da je pacijent izlečen, postoji mogućnost recidiva (ponovne infekcije) koja se javlja u najvećem procentu u prvoj godini posle lečenja.
PUT INFEKCIJE HELIKOBAKTERIJOM
Najveći „rezervoar” infekcije helikobakterije je čovek. Kao dominantni put prenošenja infekcije smatra se oro-oralni(preko usta). Helikobakterija se kolonizuje u takozvanim „džepovima” usne duplje, gde se razmnožava. Zato može da se prenese poljupcem, korišcenjem zajedničkog pribora za jelo, pribora za ličnu higijenu. Infekciju izaziva pljuvačka i samo izlečenjem usne duplje sprečava se prenošenje i širenje infekcije.
Najrizičniji faktori
– Rođenje u nerazvijenim zemljama
– Nizak socio-ekonomski status
– Loši uslovi života
– Velike familije (porodice sa mnogo dece)
– Loši sanitarni uslovi življenja
– Nečista hrana i voda
– Izloženost želudačnom sadržaju ih inficiranim ljudima
– Gastrointestinalni endoskopisti
– Profesija (lekari, medicinske sestre…)
PREDNOSTI UREAZA TESTA
Ureaza izdisajni test je vrlo komforan. Pacijent samo popije tabletu kojoj se nalazi urea sa ugljenikom C13 i zatim izdahne vazduh iz koga će se meriti taj ugljen-dioksid i sadržaj ugljenika u njemu.
Ako postoji infekcija helikobakterijom, onda će enzim ureaza, koji ta bakterija poseduje, metabolisati ureu sa ugljenikom C13.
Tom prilikom se oslobađa ugljen dioksid sa C13 i izbacuje kroz izdahnuti vazduh. Ako je infekcija prisutna, pokazaće se velika promena u odnosu na ugljenikov izotop C12.
