Sobzirom na sve evidentniji trend izražene gojaznosti u većini društava, beleži se i sve više slučajeva dijabetesa tipa 2. Iako je prekomerna telesna masa, koju uslovljava konzumiranje brze i visokokalorične hrane te izostanak fizičkih aktivnosti i dalje osnovni faktor rizika za pojavu dijebetesa tipa 2, u poslednjih nekoliko godina beleže se novi slučajevi u neočekivanoj kategoriji ljudi. U pitanju su mladi ljudi a posebno mlade žene, koje su naizgled zdrave – one su vitke, fizički aktivne i pravilno se hrane.
O čemu je reč?
Eksperti kažu da su na delu skriveni faktori načina života.
Prema prognozama svetskih stručnjaka za dijabetes, pod uslovom da se nastavi sadašnji trend, do 2050. godine svaka treća osoba biće dijabetičar. Gojaznost i fizička neaktivnost decenijama su bili osnovni znaci prepoznavanja ove kategorije bolesnika. Takođe, u pitanju su uglavnom bili ljudi srednjih godina i stariji. I pored toga što broj slučajeva u ovoj kategoriji i dalje rapidno raste, u poslednjih nekoliko godina beleži se sve više dijabetičara (tip 2) kod mladih ljudi (druga i treća decenija života). Među obolelima je gotovo dvostruko više mladih žena nego muškaraca, a uvećao se i broj osoba kod kojih je utvrđeno stanje koje prethodi manifestaciji dijabetesa. Gotovo preko noći, ovo oboljenje, za čije je ispoljavanje (simptoma) nekad trebalo pola životnog veka, sad postaje problem mladih ljudi. Oko 20% novodijagnostikovanih slučajeva čine vitki ljudi, koji nemaju naviku da jedu brzu hranu, slatkiše i zaslađene gazirane napitke. Ipak, njihova vitka tela kriju tajnu.
Mršavo-debeli i pod stresom
Stručnjaci sa Zapada izučavaju već nekoliko godina fenomen koji prethodi pojavi dijebetesa tipa 2, a koji su nazvali “spolja mršavi, iznutra debeli” (TOFI, stoje akronim od engleskih reči “thin outside, fat inside”). Ovaj fenomen karakteriše nepostojanje masnog tkiva ispod kože – ali njegovo taloženje na unutrašnjim organima, što se naziva visceralna masnoća. Nažalost, visceralno masno tkivo mnogo je opasnije od bilo koje vidljive naslage na butinama ili stomaku, jer može pokrenuti štetno dejstvo inflamatornih materija na jetru i pankreas, te umanjiti osetljivost na insulin. Sve to povećava rizik od pojave dijabetesa tipa 2. Mnoge žene iz ove rizične kategorije jesu vitke, ali se njihov organizam, zbog postojanja visceralnog tkiva, ponaša kao kod gojazne osobe. Koji je najveći faktor za pojavu spoljašnje vitkosti, a unutrašnje gojaznosti?
Zanemarivanje fizičkih aktivnosti i regulisanje telesne mase isključivo ishranom, što danas čine mnoge mlade žene. Fizička aktivnost i dalje je ključna za održavanje normalnih funkcija organizma. Čak i aktivnost umerenog intenziteta uslovljava da mišići koriste glukozu 20 puta brže nego stoje to normalno (redovne vežbe takođe su jedini način za skidanje visceralnog masnog tkiva).
Jo-jo efekat
Oscilacije u telesnoj težini (zbog držanja dijeta i brzog vraćanja izgubljenih kilograma) još su jedan faktor koji povećava rizik od pojave dijabetesa. Naime, kad god izgubite težinu zahvaljujući nekoj dijeti, gubite i mišićnu masu. A svaki put kada povratite kilograme – uvećavate samo masno tkivo. Drugim rečima, jo-jo efekat uslovljava gubitak mišićne mase potrebne za sagorevanje unutrašnjeg masnog tkiva i kontrolu nivoa šećera u krvi. Dejstvo ovih faktora rizika pojačava se sa svakodnevnim stresom. Kad je um prenapregnut usled svakodnevnih tenzija, organizam proizvodi hormon stresa – kortizol – zbog priliva energije. Ali problem je u tome što ovaj hormon, osim energije, privremeno podiže i nivo glukoze u krvi, a to evidentno uvećava mogućnost za pojavu dijebetesa, posebno ako ste stalno pod stresom. Naučnici su takođe otkrili da povišen nivo kortizola u organizmu može uticati na rezerve masti u telu povećavajući količinu visceralnog tkiva kod inače mršavih ljudi. Dakle, hroničan stres doprinosi pojavi mršavo-debelih osoba.
MEHANIZAM BOLESTI: DIJABETES TIPA 2
Recimo, upravo ste pojeli čokoladni kolač. Čim dospe u želudac, digestivni sistem počinje da transformiše ugljene hidrate iz kolača u prosti šećer, koji se zove glukoza. Kada ovaj šećer dospe u krvotok, pankreas oslobađa insulin, hormon koji “otključava” mišićne ćelije, omogućavajući im da upiju glukozu i iskoriste je za kratkotrajnu energiju. Jednostavno, zar ne?
Međutim, zamislimo drugi scenario. Recimo, pojeli ste još jedan kolač, pa onda još jedan… Ili ih možda jedete svakodnevno. Opterećen, pankreas pumpa insulin “kao lud” i s vremenom mišićne ćelije počinju da ga ignorišu. Ovaj poremećaj naziva se otpornost na insulin (insulinska rezistencija) i može dovesti do zasićenja krvi glukozom. Konačno, funkcija pankreasa može oslabiti, ili pak prestati, što uzrokuje izuzetno povišen nivo glukoze u krvi, ili dijabetes tipa 2. (Tip 1, koji se tipično manifestuje u detinjstvu, mnogo je redje autoimuno genetsko oboljenje, pri čemu imunološki sistem napada pankreas i obustavlja produkciju insulina.) iako su prekomerno konzumiranje šećera i gojaznost glavni uzroci pojave dijabetesa tipa 2, nisu i jedini. Nekoliko skrivenih faktora može doprineti pojavi otpornosti na insulin. Konstantno povišen nivo glukoze u krvi vrlo je opasno stanje (kod oba tipa dijabetesa), koje može uzrokovati kardiovaskularna oboljenja, slepilo i moždani udar.
Zaustavljanje PREDIJABETESA
Neki stručnjaci za dijebates veruju da mnoge vitke žene kojima je dijagnostikovan dijabetes tipa 2, zapravo, ne boluju od ove bolesti. Pre je reč o tome da im nije dijagnostikovan dijabetes tipa 1. Definicije ovih dvaju tipova dijabetesa nisu oštro i jasno podeljene. Mnogi odrasli ljudi ispoljavaju simptome i jednog i drugog stanja dijabetsa. Na kraju krajeva, ekstremna žeđ, zamagljen vid i povišen nivo glukoze u krvi odlike su oba tipa dijabetesa. Zato je važno da se testirate na oba oblika ove bolesti (tipični test za tip 2 ne uključuje test na autoantitela, koja se utvrđuju kod dijabetesa tipa 1). Većina lekara ne testira pacijente dok ne postanu gojazni, što treba da rade, jer se kod mnogih ljudi simptomi ispoljavaju tek kad bolest uznapreduje i izazove oštećenja. Ukoliko postoji sumnja zbog genetske predispozicije, ili bilo kojih drugih objektivnih razloga, test na glukozu u krvi treba raditi svakih pet godina.
Naravno, najbolje je sprečiti pojavu simptoma dijabetesa tipa 2. Čak i ako nosite DNK s predispozicijom za dijabetes tipa 2 – bolest se može u potpunosti sprečiti usvajanjem zdravih životnih navika ili blagovremenim utvrđivanjem predijabetesa. I dok se dijabetes tipa 2 ne može povući, predijabetes može. Međutim, veliki je problem u tome što čak 93% predijabetičara ne zna da su bolesni.
Osim blagovremenog testiranja, ključan potez jeste konzumiranje zdrave hrane.
Naučnici još uvek rade na otkrivanju specifičnih potencijalnih uzročnika, ali je već sad poznato da su vitki mladi ljudi izloženi većem riziku od pojave dijabetesa tipa 2 ako je ova bolest dijagnostikovana kod njihovog bliskog rođaka, takođe vitkog. (Ako jedan od roditelja pati od dijabetesa tipa 2, rizik da žena oboli jeste 50%; ukoliko su obolela oba roditelja, ili jedna sestra odnosno brat, rizik je četiri puta veći.) Zašto je to tako? Moguće je da su dijabetičari tipa 2 normalne težine nasledili specifičan set gena, što određuje način na koje im telo podnosi čak i minimalan višak masnog tkiva.
Na primer, neke žene mogu jesti brzu hranu bez nekih ograničenja a pritom ne trpeti ozbiljne posledice po zdravlje – njihov pankreas savršeno funkcioniše u distribuisanju tzv. insulinskih ključeva za otvaranje vrata u ćelijama koje čuvaju šećer. Međutim, organizam nekih drugih žena nije toliko tolerantan prema višku hrane i masnog tkiva. Određena DNK može umanjiti funkciju njihovog pankreasa -ma koliko da ima oslobođenih insulinskih ključeva, nijedan ne otvara vrata ćelija, a šećer završava u krvotoku i s vremenom oštećuje organe poput jetre i srca.
