Difterija je akutna infektivna, endemično-epidemična boiest odlikuje se lokalnim promenama u vidu fibrinskih naslaga na sluzokožama, najčešće ždrela i nosa, i intoksikacijom.

Difterični bacil ima osobinu da na sluzokoži na kojoj se razvija, stvara fibrinske skrame (t. zv. pseudomemibrane) i luči toksin koji se putem krvi raznosi po celom telu i napada u prvom redu srčani mišić i živce.

Izvor i rezervoar infekcije. Izlučine i sekret sluzokože nosa i ždrela inficiranih osoba i sa kože ili drugih difteričnih promena.

Način prenošenja. Dodir sa bolesnikom, kliconošom ili predmetima zagađenim izlučiinama takvih osoba. Difterične se klice najčešće prenose neposredno od bolesnika dli kliconoše na zdrave. Iz žđrela i nosa, gde se najčešće nalaze difterične skrame ili samo kllice, difterični se bacili izbacuju u spoljnu sredinu kašljem,smejanjem i glasnim govorom. Na taj način veliki broj difteričnih klica može da dospe na okolne predmete i osobe koje su u bliizini. Kako je difterični bacil dosta otporan i može dosta dugo da ostane virulentan i van čovečjeg organizma, mogućno je i posredno prenošenje posuđem, knjigama, igračkama, rubljem i drugim istvarima kojiima se bolesnik služio. Mlekom se takođe mogu preneti difterični bacili. Difterične kliconoše, bilo da su to postale posle bolesti ili da uopšte nisu pokazivale nikakve simptome, mogu biti žarišta infekcije. Naročito kliconoše bez simptoma mogu nesmetano da šire bolest pošto nema nikakvih simptoma na osnovu kojih bi se moglo zaključiti da su zarazni.

Trajanje zaraznosti. Promenljivo, dok ne iščeznu virulentne klice iz sekreta i promena; obično oko 2, retko duže od 4 nedelje.

Osetljivost i otpomost.Otpornost se stiče vakcinacjom koja je obavezna

Simptomatologija. Najčešća je difterija ždrela (krajniika). Difterija grkljana (lardnksa) ima svoju naročitu simptomatologiju. Dalje se difterija može lokalizovati na sluzokoži nosa, usana, u srednjem uvu, na očnoj vežnjači, sluzokoži vulve i na (ozleđenoj) koži. Ove poslednje lokalizacije difterije retke su ali epddemiološki važne jer se lako previde zbog čega mogu poslužiti širenju bolesti.

Difterija ždrela (krajnika) počinje postepeno, umerenom (retko visokom) temperaturom, umorom, malaksalošću, smetnjama pri gutanju i nelagodnošću i bolom u guši. Krajnici su upočetku crveni, umereno otečeni, praćeni sličnim promenama najbliže okoline, a zatim se na njima pojavljuju najpre tanke, paučinaste a ubrzo karakteristične difterične skrame: bele, jasno ograničene, čvrsto prionule za podlogu, sa sklonošću da se prošire na okolinu (nepčani luci, resica). Skrame mogu biti različitog oblika i veličine, mogu pokrivati potpuno ili delimično jedan (krajnik ili oba. Ove promene u ždrelu prati manji ili veći otok podviličnih limfnih žlezda. Bolesnik je obično bled, ipuls mu je mek i ubrzan.

Kod tešlkih obliika difterije skrame u guši su veće, deblje, prelaze na okolinu, često su sivoprljave boje i sa zadahom. Otok podviličnih žlezda je veliki, često upadljiv. Ovakvi su bolesnici upadljivo bledi, malaksali, ubrzano dišu i pokazuju simptome oštećenja srčajnog rada. Teško opšte stanje prati ponekad i visoka temperatura i krvavljenje sluzokoža (najčešće nosa), koje može biti obilno i koje se lako ne zaustavlja.

Osetljivost i otpomost.Otpornost se stiče vakcinacjom koja je obavezna.

0 replies

Leave a Reply

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Leave a Reply

Your email address will not be published.