Telu je neophodna voda da bi funkcionisalo.
Dehidracija nastaje kada unos vode postane manji od gubitka vode iz organizma.
Simptomi variraju od blagih do životno ugrožavajućih.Mlađe i starije osobe su posebno podložne dehidraciji.
Šta je dehidracija?
Voda je najvažniji element u organizmu, i održavanje tela adekvatno hidriranim je apsolutni imperativ za njegovu funkciju. Voda čini i do 75% telesne težine. Njen najveći deo je smešten unutar ćelija (intracelularni prostor). Ostatak se nalazi u ekstracelularnom prostoru, koji čine krvni sudovi (intravaskularni prostor) i prostoru između ćelija (intersticijalni prostor).
Dehidracija nastaje kada količina vode koja napušta telo premaši količinu vode koja se u njega unosi. Organizam je vrlo dinamičan i trpi stalne promene. Ovo je naročito evidentno kada je telesna voda u pitanju. Mi rutinski gubimo vodu kada:
-dišemo, i ovlaženi vazduh napušta naše telo (to se može primetiti u hladnim danima, kada vidimo naš dah u vazduhu, što je zapravo voda koja biva izdahnuta);
-se znojimo, kako bi ohladili telo; i
-eliminišemo iz organizma otpadne materije putem uriniranja ili stolice.
Uobičajenim danima osoba mora da popije značajnu količinu vode kako bi nadomestila ove rutinske gubitke.
Šta dovodi do dehidracije?
Dehidracija se javlja kada je gubitak vode iz organizma preveliki, kada se ne unosi dovoljno vode, ili najčešće, kombinacijom ova dva faktora.
Dijareja: Dijareja je najčešći uzrok gubitka većih količina vode iz organizma. Značajna količina vode može se izgubiti prilikom svakog pražnjenja creva. Na globalnom nivou, godišnje umre više od 4 miliona dece usled posledica dehidracije nastale u okviru dijareje.
Povraćanje: Povraćanje takođe može biti uzrok gubitka tečnosti. Ne samo da se tečnost gubi u samom aktu povraćanja, već može biti izuzetno teško tu tečnost nadoknaditi usled prisustva mučnine i povraćanja koji su inicijalno do dehidracije i doveli.
Znojenje: Telo može izgubiti veliku količinu tečnosti u formi znoja, u situacijama kada pokušava da se na taj način ohladi. Bilo da temperatura tela raste usled fizičkog rada ili vežbanja u toploj spoljašnjoj sredini, ili usled groznice zbog infekcije, telo koristi vodu u obliku znoja kako bi se rashladilo. U zavisnosti od vremenskih uslova, žustro hodanje može izazvati lučenje i do 470 ml znoja na sat, kako bi se omogućilo telu da se rashladi, a ta voda se mora nadoknaditi posredstvom mehanizma žeđi, koji signalizira osobi da treba da unese tečnost.
Dijabetes: Kod osoba sa dijabetesom, povišeni nivoi šećera u krvi dovode do izlučivanja glukoze u urin, koja za sobom povlači vodu, tako da na taj način može doći do značajne dehidracije. Iz tog razloga, često uriniranje i izražena žeđ su među prvim ranim simptomima dijabetesa.
Koji su znaci i simptomi dehidracije?
Inicijalni odgovor organizma na dehidraciju je žeđ, kako bi se povećao unos vode, i smanjeno izlučivanje urina, kako bi se pokušalo sa zadržavanjem vode u organizmu, tj. sprečio dalji gubitak. Urin postaje koncentrovaniji i intenzivno žute boje.
Kako raste količina vode koja se gubi, sve više simptoma dolazi do izražaja. Ovo su dalji znaci i simptomi dehidracije:
– Suva usta
– Prestanak formiranja suza
– Znojenje se može zaustaviti
– Mišićni grčevi
– Mučnina i povraćanje
– Lupanje srca
– Omaglica (naročito prilikom stajanja)
– Slabost
– Smanjeno izlučivanje urina
Telo pokušava da održi minutni volumen srca (količina krvi koju srce upumpa u telo u toku jednog minuta); i ukoliko je zapremina tečnosti u intravaskularnom prostoru smanjena, telo to kompenzuje povećanjem srčane frekvencije (broj otkucaja u minutu) i vazokonstrikcijom (sužavanje krvnih sudova), kako bi održalo adekvatan krvni pritisak i dotok krvi u vitalne organe. Organizam preusmerava krv iz kože u unutrašnje organe, tj. mozak, srce, pluća, bubrege i creva, usled čega ona postaje hladna i lepljiva. Ovaj kompenzatorni mehanizam počinje da popušta kako nivo dehidracije napreduje.
Sa ekstremnom dehidracijom nastupaju mentalna konfuzija i slabost, usled činjenice da mozak i drugi telesni organi dobijaju sve manje krvi. Konačno, nastaju koma, otkazivanje organa i smrt ukoliko se dehidracija ostavi netretiranom.
Šta je sa dehidracijom kod dece?
Milioni dece godišnje umiru širom sveta zbog dehidracije, često usled dijareje. Osim toga, temperaturna regulacija i mehanizam znojenja još uvek nisu dobro razvijeni kod odojčadi, a to povećava rizik od bolesti povezanih sa temperaturnim poremećajima.
Jako je važno zapamtitida su odojčad i deca zavisna od drugih po pitanju obezbeđivanja vode i hrane. Odojče ne može reći svojim roditeljima ili starateljima kada je žedno. Mora mu se obezbediti dovoljno tečnosti kako bi se izbegla dehidracija. To je naročito bitno u slučajevima kada postoji gubitak tečnosti usled groznice, povraćanja ili dijareje.
Kod dece, simptomi dehidracije se pojačavaju kako raste nivo dehidracije.
Minimalni: gubitak <3%telesne težine – bez simptoma
Blag do umereni:gubitak<10%telesne težine – kenjkavo, umorno, nervozno dete. Suve mukozne membrane (usta, jezik), ubrzan srčani rad, ubrzano disanje, smanjeno uriniranje, pojačana žeđ.
Ozbiljan: gubitak više od 10% telesne težine ili više – mlitavost, letargija, nesvesno stanje. Suviše je slabo da bi plakalo. Upale oči, uvučene fontanele (mekani delovi na lobanji). Ubrzan rad srca, slabi pulsevi, brzo plitko disanje. Hladna, hrapava koža. Nema uriniranja (suva pelena). Suviše je slabo da bi sisalo ili pilo tečnost. Gubitak mišićnog tonusa i „mlitavost“ deteta.
Kako se dehidracija tretira?
Kao što je to čest slučaj u medicini, prevencija je važan prvi korak u tretmanu dehidracije.
Nadoknada tečnosti je terapija za dehidraciju. To se može pokušati oralnim putem, ali ako to ne uspe, treba ići na intravensku (IV)nadoknadu. Ako se pristupi oralnoj rehidrataciji, to treba činiti čestim davanjem manjih količina čiste tečnosti.
Uspešnost terapije rehidratacijom može se pratiti preko diureze (količine izlučenog urina). Kada je telo suvo, bubrezi pokušavaju da zadrže što je više tečnosti moguće; smanjuje se izlučivanje urina a sam urin je koncentrovan. Sa primenom terapije, ukoliko je ona uspešna, bubrezi detektuju povećanje zapremine tečnosti u intravaskularnom prostoru, i povećavaju izlučivanje urina.
Dehidracija ne nastaje naglo. Ako se prepoznaju njeni simptomi u ranim fazama, i ukoliko se može tretirati njen uzrok, kućni tretman može biti efikasan i adekvatan.
Nadoknadu možete pokušati čestim unosom malih količina čiste tečnosti. Količina tečnosti neophodna kako bi se održao odgovarajući nivo hidracije zavisi od individualne telesne težine. Prosečnoj odrasloj osobi je potrebno između 2 i 3 litra tečnosti svakoga dana.
