Crveni vetar kod ljudi je akutno infektivno oboljenje kože koje se odlikuje temperaturom, opštim simptomima i crvenim, jasno ograničenim otokom koji pokazuje sklonost da se brzo širi.

Etiologija. Uzročnik je streptococcus haemolyticus, koji se nalazi u limfnim kapilarima obolele kože.

Izvor i rezervoar infekcije su osobe inficirane hemolitičnim streptokokom, bilo da ova klica potiče iz respiratornih izlučina same osobe ili da dolazi iz spoljne sredine.

Način prenošenja. Uzročnik crvenog vetra prenosi se neposrednim dodirom sa bolesnikom ili streptokoknim kliconošom, a posredno kontaktom sa predmetima kojima je rukovala inficirana osoba ili su streptokoke udisanjem (inhalacijom) prodrle u organizam. Streptokoke dolaze u vazduh iz inficirane prašine poda, deličima posteljine, ličnog rublja, ubrusa, ili ponekad kapljicama sluzi koje se izbacuju kašljanjem ili kijanjem. Prema tome, streptokoke se mogu naći kao saprofiti na koži i sluzokožama (nosa, usta, ždrela). Inficirana osoba može u različitoj meri da zarazi okolne predmete streptokokama, ali crveni vetar retko nastaje ovim putem, iako streptokok pokazuje priličnu otpornost i van čovečjeg organizma. U prošlosti nije bilo retko prenošenje uzročnika crvenog vetra nečistim rukama, nesterilnim instrumentima, zavojima, gazom i sličnim.

Crveni se vetar može epidemiološki dovesti u vezu sa drugim bolestima izazvanim hemolitičnim streptokokom.

Trajanje zaraznosti nije poznato; pretpostavlja se da traje do kliničkog iziečenja; oko 10 dana kod nelečenih bolesnika. Pravilnim lečenjem bolesnika i kliconoša penicilinom uklanja se verovatnost prenošenja u toku 24 časa.

Osetljivost i otpornost. Od crvenog vetra mogu da obole osobe svakog uzrasta, ali su najosetljivija deca, stare osobe i oslabeli. Jednom preležan crveni vetar ne ostavlja imunitet nego predispoziciju (sklonost) da se, u različitom intervalu, ponovo pojavi.

Sem virulentnog uzročnika, za nastajanje crvenog vetra potrebne su takozvane ulazne vratnice i prijemčivost organizma.

Ulazne vratnice su primetne ili neprimetne ozlede ili promene na koži, naročito na licu, često na mestima gde sluzokoža prelazi u kožu (oko nosa, usana itd.), zatim razna, naročito hronična oboljenja kože, kao što je slučaj kod ulcera cruriis koji nastaju kod proširenih vena, ekcemi i dr.

Opštu predispoziciju stvaraju razne hronične bolesti unutrašnjih organa, zatim šećema bolest i razne diruge okolnosti.

Inkubacija iznosi od nekoliko časova do verovatno ne više od 2 dana.

Simptomatologija. Crveni vetar kod ljudi počinje naglo sa groznicom, zimom, drhtavicom, povećanom temperaturom (39—40°), glavoboljom a ponekad prolivom i povraćanjem. Na mestu gde su klice prodrle u kožu javlja se najpre svrab, zatiim bol i ubrzo crvenilo i otok kože. Otok je crven, elastičan, jasno ograničen, brzo se širi. Za vreme širenja crvenog otoka, a to traje kod nelečenog bolesnika oko nedelju dana, temperatura je visoka, a zatim postepeno pada, otok kože poćne da se gubi i povlači dok u toku nekoliko dana ne iščezne. Na mestu otoka ostaje crvena mlada koža koja se peruta. Istovremeno iščezava i otok regionalnih limfnih žlezda koji prati crveni otok. Ako nema komplikacija ili udruženih infekcija, bolesnik se dosta brzo oporavi.

Crveni vetar se najčešće javija na licu (u oko 90%), glavi, zatim, po redu učestanosti, na nogama, trupu i rukama.

Na licu crveni vetar počinje najčešće oko nosa, zahvata najpre nos, a zatim se manje-više simetrično širi na oba obraza, ponekad na čelo ili slepoočnice. On može početi od uva pa se proširiti prema obrazu i nosu ili prema kosmatom delu glave, itd. Crveni vetar se dosta često javlja kod osoba koje imaju na nogama proširene vene i usled toga i promene na koži, često u obliku ulceracija (ulcera cruris). Ako se javi na trupu, crveni vetar može da zahvati znatne delove kože.

Teži oblici su: crveni vetar kosmatog dela glave, crveni vetar novorođenčadi (često su ulazne vratnice pupčana rana) i crveni vetar staraca (opasan zbog slabe otpome snage organizma, usled čega niska temperatura d slabe lokalne promene).

Kod savremenog lečenja crvenog vetra komplikaeije su retke. Najvažnije su sepsa, kad streptokok pređe u krv, i gnojenja, od kojih je najopasnije gnojenje očne duplje, jer obično povlači za sobom gubitak oka i krije opasnost gnojavog meningita.

Crveni vetar je teži kod onih koji boluju od hroničnih bolesti srca, jetre, bubrega; kod alkoholičara i dijabetičara. Kod gravidnih žena može doći do izumiranja ploda.

Prognoza crvenog vetra bez komplikacija i kod dotle zdravih ljudi dobra je; ozbiljnija je kod gore pomenutih hroničnih bolesnika, novorođenčadi, staraca i gravidnih žena.

Suzbijanje i zaštita. Lična čistoća i mere koje imaju za cilj da onemoguće prenošenje streptokoka na primetne ili neprimetne ozleđe ili promene kože. Ovde je naročito važna čistoća ruku a posebno nokata. Ponavljanje crvenog vetra može se sprečiti oralnim davanjem sulfamidskih preparata ili penicilina, kao i negom i lečenjem promena na koži koje mogu da posluže ili su već poslužile kao ulazne vratnice. Sva streptokokna žarišta, ma gde u organizmu, treba odgovarajućim lečenjem eliminisati (angine, streptokokno zapaljenje ždrela, čirevi itd.). Iako je crveni vetar malo kontagiozna (prenošljiva) bolest, bolesnika treba izolovati pošto pretstavlja opasnost za novorođenčad, hirurške i ginekološke bolesnike. Izolacija se može prekinuti posle 24 časa lečenja penicilinom, pod uslovom da se lečenje nastavi sledećih 7 do 10 dana. Dezinfekcijom u toku uništiti klice u bolesnikovim izlučinama koje sadrže streptokoke, i na predmetima koji mogu biti njima zagađeni (instrumenti, zavojni materijal i drugo). Osoba koja posluje oko bolesnika od crvenog vetra mora posle svakog rada oko njega bezuslovno da opere i dezinfikuje ruke. Po odlasku bolesnika, sprovesti završnu dezinfekcdju temeljnim pranjem; posteljinu dezinfikovati na uobičajeni način.

Lečenje i nega. Pouzdani lekovi za lečenje crvenog vetra jesu sulfamidski preparati (sulfadiazin i drugi) i penicilin. Sulfamidi se daju per os, u tabletama; penicilin obično u injekcijama. Ovaj poslednji treba rezervisati za teže i komplikovane slučajeve. Uz navedenu antimikrobnu, odnoisno opštu terapiju, upotrebljava se i lokalno lečenje.
Po padu temperature i kad otok iščezne a koža počne da se peruta, treba izbegavati sve nadražaje dok koža ne očvrsne. U protivnom, može lako doći do obnavljanja bolesti (recidiva). Bolesniku stoga savetovati da oboleli deo ne dira rukama, ne kvasi, ne pere sapunom i vodom.

Dijeta treba da je upočetku blaga, laka, kašasta, tečna. Ako nema promena u mokraći ili kakvih drugih smetnji, a postoji apetit, može se dati i obilnija lakša hrana.

0 replies

Leave a Reply

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Leave a Reply

Your email address will not be published.