Bakterijska vaginoza

BAKTERIJSKA VAGINOZA ili nespecifični vaginitis (upala usmine) je zarazna bolest čiji uzročnici, način razvoja bolesti, učestalost i lečenje nisu sasvim jasni. Zna se da su promene nezavisne od trihomonijaze, gonoreje i kandidijaze. U većini slučajeva bakterijska vaginoza je udružen sa prisustvom bakterije Gardnerella vaginalis. Bolest se manifestuje vaginalnim smetnjama i prisustvom leukocita u vaginalnom sekretu.

Gardnerelu su otkrili Gardner i Dukes 1955. godine u vaginalnom sekretu žena sa bakterijskom vaginozom. Nazvali su je Haemophilus vaginalis jer je morfološki bila slična ranije poznatim bakterijama iz roda Haemophilus. Kasnije su i drugi istraživači izolovali ovu bakteriju, ali isključivo u žena sa vaginitisom. Mišljenja o njegovoj patogenosti i taksonomskoj pripadnosti i dalje su podeljena.

Epidemiologija

Bakterijska vaginoza je izgleda ograničeno samo na seksualno aktivne žene i oko 50% njih inficirino je bakterijom Gardnerella vaginalis. Međutim, samo mali broj od njih ima simptome bolesti, što ukazuje da je ova bakterija komensal vaginalne sluzokože. S druge strane, Gardnerella vaginalis izoluje se u 93% žena sa nespecifičnim vaginitisom. Učestalost ovog vaginitisa zavisi od ispitivane populacije. Većina muškaraca,
seksualnih partnera žena sa nespecifičnim vaginitisom, ima isti biotip bakterije u uretri, ali bez simptoma infekcije. Prenosi se seksualnim kontaktom, retko indirektno preko predmeta.

Uzročnik
Gardnerella vaginalis morfološki liči na bakterije roda Haemophilus. To su kratki štapići ili kokobacili veličine 0,3— 2 um. Nema kapsulu, nepokretna je, ne formira sporu, po Gramu se boji labilno. Ne uspeva na običnim hranilištima, već traži obogaćene sa čovečjom ili kunićkom krvlju. Osetljiva je na mnoge faktore spoljašnje sredine. Takođe je osetljiva na većinu beta-laktamskih antibiotika, tetracikline, eritromicin i trimetoprim. Otporna je na sulfonamide, nalidiksinsku kiselinu i aminoglikozidne antibiotike.

Kliničke manifestacije
kod žena obolelih od bakterijske vaginoze u sekretu su nađene u znatno višim količinama isparljive masne kiseline i neki amini (putrescin, kadaverin), što se gubi posle lečenja. Za nastanak nespecifičnog vaginitisa važno je i prisustvo anaeroba i fakultativno patogenih vaginalnih bakterija koje svojim metabolizmom podižu pH sekreta, favorizujući na taj način razmnožavanje G. vaginalis. Nasuprot laktobacilima i gramnegativnim bacilima G. vaginalis prianja za viginalni epitel i doprinosi njegovom ljuštenju. Pored neprijatnog mirisa vaginalnog sekreta, obolele žene osećaju svrab i peckanje, Loji su blaži nego kod infekcija izazvanih kandidom ili trihomonasom. Retko su prisutni bol u trbuhu i otežano mokrenje. Vaginalni sekret je sivkast, homogen, sjajan, pH je od 4,5 do 5,5. Eritem vulve ili vagine je redak, a nafaz na grliću materice normalan. G. vaginalis je izolovana iz krvi žena sa povećanom temperaturom posle porođaja ili abortusa, iz apscesa Eartolinijevih žlezda, iz unutrašnjosti materice i apscesa Douglasove šupljine.

Dijagnoza
Dijagnoza nespicifičnog vaginitisa postavlja se na osnovu izgleda vaginalnog sekreta, mikroskopskog nalaza leukocita
u sekretu, kao i brojnih epitelnih ćelija i uklupčanih bacila. Ako je inflamacija jače izražena, prisutne su i ćelije zapaljenskog infiltrata.

Lečenje
U lečenju nespecifičnog vaginitisa primenjuje se metro-nidazol u dozi 400—500 mg 2x dnevno, u toku 7 dana, ili tinidazol u istoj dozi, 5 dana (3). Izlečenje se postiže u 80— —90% obolelih, a u 20% izlečenih dolazi do ponovnog javljanja bolesti. Trudnicama ne treba davati metronidazol. Ampicilin u dozi 500 mg 4X dnevno, u toku 7 dana dovodi do izlečenja u 30—100% obolelih. Iako je in vitro G. vaginalis jako osetljiv na ampicilin nema pouzdanog objašnjenja za ovako promenljiv uspeh in vivo. Može biti efikasna i kombinacija sulfonamida i trimetoprima. U težim upornim slučajevima lečenje treba provoditi azlocyclinom ili mezlocyclinom.