Dr Đuran, Vi iza sebe imate veliko iskustvo, preko 30 godina rada. Koliko je to bitno?
Dr Đuran: Medicina je primenjena nauka, pa je iskustvo lekara podjednako važno kao i znanje i veština. Mlad lekar obično prihvata preporuke svog doba, a onda kako stari shvata da su u životu mnoge stvari ishitrene i da je potrebno vreme da se odvoji žito od kukolja. Kada sam pre 34 godine ispisala prvi recept u ordinaciji opšte medicine, pisala sam to knjiški, onako kako su me učili, smatrajući da pacijent ne može da učestvuje u svom lečenju. Sada, nakon 20 godina iskustva specijaliste, moj stav je drugačiji. Prvo ide razgovor, traženje problema, dijagnostika i onda opet razgovor o mogućnostima lečenja i naravno odabir onog što je najbolje za pacijenta, a da on to može da prihvati.
Hoćete da kažete da nije dovoljan samo autoritet belog mantila?
Dr Đuran: Mali je broj ljudi koji bi skočili i u jamu, da lekar kaže da treba. Prvo, narod je prosvećeniji. Ovo je vreme guglanja, dakle puno je više informacija. Naravno, tu je odmah i puno dezinformacija. Kada ukucate Dunav, dobijete prvo osiguravajuće društvo, pa tek onda reku. Karikiram, da bih podvukla važnost stručnog mišljenja. Ali, lekar nije svemoćan i zato je i lekaru potrebno da pacijent učestvuje u svom lečnju, da zna šta se očekuje, šta je moguće, a šta nije. Da bi nešto bilo efikasno mora biti i prihvatljivo. Ne može se nametnuti lečenje. Zato je bitno da lekar ima vremena, da vodi konstruktivni dijalog. Anamneza, uzimanje podataka mora da da pola dijagnoze. Priroda ukazuje na znake, simptome bolesti, a mi smo učili da ih raspoznajemo. Ne zna pacijent da tumači, jer je učio nešto drugo. Lekari moraju strpljenjem da dođu do cilja i da onda tek pristupe lečenju.
Danas je velika sujeta i među Vašim kolegama, kao da je ego nadvladao nauku, zar ne?
Dr Đuran: Nažalost, svuda taština kolo vodi i zaslepljuje. Ja uvek kažem, nije lekarska greška ona prava greška, kad nešto ne uočiš ili nenamerno povrediš tkivo pri operaciji. Greška je kad ti nećes da priznaš svoju grešku, ili kad je sam ne uočiš ili ne prihvatiš ono što ti kolege ili čak i sam pacijent kažu. Koliko puta pacijent moli da se pregled ponovi, da nije dobro, a lekar samo govori, biće, razmaženi ste i sl. Ne može tako. Ne smemo se udvarati svojim dijagnozama niti greškama. Moramo sve sagledati i ako nešto ne znamo, ili smo pogrešili, moramo potražiti pomoć kod onih koji znaju više od nas.
Vi sada radite u privatnoj parksi, kao ginekolog Doma zdravlja. Ranije ste radili kao ginekolog-akušer u državnoj bolnici. Koja je razlika?
Dr Đuran: Bolnički rad je kruna studiranja. U bolnici se nauči sve. Ja sam imala sreću da prvo radim kao lekar opšte medicine, da naučim celinu, a potom da specijaliziram ginekologiju i porodiljstvo, onda da radim u manjoj bolnici, gde sam mogla da steknem i razvijem veštinu i sveobuhvatno iskustvo od dijagnostike do operativnog lečenja. Na primer, vidim cistu na ultrazvuku, a onda pri operativnom uklanjanju ja je vidim “uživo”, pa kad stigne patohistološki nalaz onda znam da li sam dobro pretpostavila ili ne. Još je lepši primer rada u porodilištu. Praćenje trudnoće, a potom porođaj kao najlepši čin i za majku, ali i za akušera. Carski rez, tamo gde mora. I onda je meni sad mnogo lakše kad radim ultrazvuk trudnicama, jer ja tačno znam kako ta materična duplja izgleda i šta se sve menja. To je to bolničko iskustvo. Puno stresa, brzih odluka, ali i velika radost.
A šta je sa dispanzerskim radom?
Dr Đuran: Dispanzerski rad u privatnoj praksi daje više vremena. Možeš da se posvetiš pacijentkinji, trudnici. Imaš dovoljno iskustva da ne lutaš, dobru opremu da sagledaš šta treba i motivisanost žene da joj bude dobro.
Koliko često čujete onu rečenicu: “Eh, da sam na vreme došla…”?
Dr Đuran: Sva sreća, mnogo manje nego ranije. Ovde je akcenat na prevenciji, i meni je to sada cilj, da propagiram baš to. Skandinavske zemlje se ne hvale koliko ginekologa ima koji rade najteže radikalne operacije zbog karcinoma grlića, već time da to uopšte ni nemaju, jer sve otkrivaju u premalignom ili u najgorem slučaju u početnom stadijumu, kad se radi samo konizacija grlića, što zna svaki ginekolog da uradi. Dakle, obavezne redovne kontrole, gde god je to moguće. Prevencija mnogo manje košta i u ekonomskom smislu i društvo i pojedinca, ne samo zbog očuvanja zdravlja, već i radne sposobnosti i malog utroška potrebnih sredstava. Pametna društva vode takvu zdravstvenu politiku.
Koliko je bitno da se, sem iskustva, prate i moderna dešavanja u medicini?
Dr Đuran: To je motor koji te pokreće, mora da se stalno osluškuje put koji se bira. Jer, šta vredi znanje od juče, ako to sutra ne važi? Lekari uče ceo život. Medicina je pomodna i tu treba biti oprezan i nepristrasan, uvek sagledati da li je neka metoda prebrzo postala aktuelna ili ima svoju pozadinu od ranije, i koja je svrha tih saznanja.
Recimo, sada je aktuelna autofagija. Svi o tome pišu. Šta Vi kao lekar mislite o tome?
Dr Đuran: Mi smo to pre 40 godina učili, ali kao malu fusnotu, analizirajući rad malih organela u ćelijama, lizozoma, potom belih krvnih zrnaca, leukocita. Eto, koliko je bilo potrebno da se to podigne na nivo celog organizma. Sad znamo da je autofagija primenjiva i onda počinje zalaganje za njenu primenu. Neki lekari prihvataju, neki odmahuju, ali bitno je da i pacijenti svojim iskustvom daju povratne informacije.
Lično, mislim da je to veliki pomak. Ishrana je osnova zdravlja, a sad je ishrana podivljala, izašla iz kuća u brze restorane i pekare, sve se svodi na “fast food”, čak i kod kuće se tako sprema. Kažu da su stanovnici Lepenskog vira imali prosečnu starost 60 godina, a tada u tom novijem kamenom dobu je maksimum bio 40. Istraživanja su pokazala da su živeli pored reke, dakle, imali su Dunav, ribu, Sunce i biljke. Povremeno su bili i lovci. Posle su gajili žito i stres da nema hrane se sveo na minimum. Tada im se i životni vek produžio. Bili su vrlo razvijeni za ono doba, dakle zdravi. Imali su svoju religiju, koja ih je činila mirnim. Hranili su se zdravo, a mi danas imamo zdrave proizvode, poput Tonus hleba i mnogih drugih.
A da li mislite da zdrvalje ima vezu i sa verom?
Dr Đuran: Mene to uvek oduševi, ta veza čoveka i prirode. Lepenci su prvo obožavali čovekolike ribe, jer ono što ti daje hranu, to je tvoje božanstvo. Posle je to postala obradiva zemlja, niklo je žito. Evo i sada u hrišćanstvu postoji ta veza – hleb kao Telo Histovo. Mora da postoji poštovanje svega što imamo. Danas je puno “zlatne teladi”, puno idolopoklonstva i psiha čoveka je rastrzana od mnoštva zahteva da se bude uspešan po meri slave i novca. Nekad se negovala čestitost i ona je odlučivala i o našem stanju. Manje su ljudi zavideli i više gledali svoja posla i imali su taj duševni mir.
Možete li ukratko reći Vaš savet za kvalitetniji život sa te medicinske strane?
Dr Đuran: E, pa to je baš greška, jedna strana gledanja. Ne treba čovek da odvaja dušu i telo, pa da se tela ili duše seti tek kad ga zabole. Mora da se nađe harmonija, da pripitomimo zdravlje, ono je tu, samo se mora poštovati ritam prirode. Naša pinealna žlezda je naučila vekovima kad je dan, kada noć i ona taj signal i sada šalje kao pre Lepencima. Sunce i Mesec su i dalje tu, nepromenjeni, imaju svoje vreme vidljivosti. A mi veštačkim uslovima, hoćemo da produzimo dan,svoje vreme svetlosti i onda uništavamo odmor. Treba da imamo 6 do 8 sati sna u vreme kad je noć. Obroke koji nas krepe, bez puno prženja i galofak mesa, aditiva, koncentrovanih šećera, uz korišćenje dobrih žitarica, povrća, voća. Teško je naći organske proizvode, ali ipak postoje. Treba aktivnije birati ono što jedemo. Moja preporuka jesu dva do tri obroka dnevno, u razmaku 8 sati. A 16 sati ne unositi ništa sem vode i biljnih čajeva. Veliki sam pobornik autofagije, jer mi je lično donela zalečenje, a možda će i izlečenje.
I jos nešto, majke se prvih godinu dana jako brinu o tome šta dete jede. Posle kao da reklame odrade svoje. E, roditelj mora svojim primerom da nauči mladunče šta je zdravo a šta ne. Kao što su nekad ljudi pripitomljavali životinje, tako sada mi moramo da pripitomljavamo zdravlje.
