Gojaznost i njene posledice

Gojaznost, naročito poslednjih godina, ugrožava određene kategorije stanovništva i predmet je istraživanja u svim zemljama sveta. U osnovi, gojaznost predstavlja fizičko stanje u kome postoji povećano nagomilavanje masti u organizmu. Zbog pojava koje prate ovakvo stanje i posledica koje izaziva, sa medicinskog stanovišta gojaznost mora biti shvaćena kao ozbiljna bolest.

Preterano nagomilavanje masti u tkivu može se javiti u svakom životnom dobu, ali je najčešća u sredovečnih osoba. Ispitivanja ukazuju da su žene sklonije gojaznosti od muškaraca.

Kulturni, socijalni, ekonomski, psihološki i nasledni faktori najčešće uslovljavaju gojaznost, a osim toga ona je pratilac nekih oboljenja, posebno onih koja su izazvana hormonskim poremećajima.

Gojaznost se može objasniti jedino unošenjem hrane velike kalorijske vrednosti. Ako je hrana koja se unosi, bez obzira da li su to belančevine, masti ili ugljeni hidrati po svojoj kalorijskoj vrednosti veća od kalorijskog gubitka pri radu, višak će biti deponovan u organizmu. Zato preterano unošenje bilo koje vrste hrane dovodi do gojaznosti. Najjednostavnije rečeno, gojaznost nastaje kao posledica poremećaja ravnoteže između unesenih i potrbšenih kalorija, odnosno povećanog unošenja hranljivih materija u odnosu na potrošnju energije koja nastaje njihovim sagorevanjem.

Izvesna oboljenja, na primer psihoneuroze, pored ostalih simptoma mogu se manifestovati halapljivošću, koja izaziva gojaznost. Isto tako, ovo oboljenje se može manifestovati odsustvom apetita, što dovodi do mršavosti. Razlika je samo u količini unete hrane. Osobe sa poremećajem i oboljenjem štitne žlezde — hipotireoidoza — mogu da imaju telesnu težinu iznad normalne ako imaju dobar apetit, ali kod njih često želja za uzimanjem hrane opada. Ima izvesnih oboljenja koja nisu uzrdk gojaznosti, već je gojaznost samo njihova propratna pojava, što se sreće kod hormonskih poremećaja. Kastracija ili oštećenje polnih žlezda dovodi do sklonosti gojaznosti. Kod mnogih žena takva pojava se zapaža posle menopauze (gubitak menstruacije), a kod muškaraca posle prestanka seksualne aktivnosti. Hormonski poremećaji međutim, ne izazivaju gojaznost, već mogu da pomognu da do nje dođe, ali samo povećanim unošenjem hrane ili smanjenjim utroškom energije.

Ograničeno trošenje energije uz nepromenjene navike u jelu dovodi do povećanja težine i objašnjava gojaznost koja se često razvija kod prinudne neaktivnosti, posle preloma kostiju kada je osoba prinuđena da leži, zatim posle lečenja tuberkuloze, koje zahteva bezuslovno mirovanje, ili kod lečenja drugih bolesti — kod kojih je lečenje neophodno.

U pojedinim porodicama gojaznost se javlja češće nego u drugim, pa postoje i dokazi da se sklonost ka gojaznosti nasleđuje. Neke osobe uživaju u jelu više od drugih, pa iz navike jedu, što opet dovodi do gojenja. Navika uzimanja veće količine hrane često počinje kod dece, kao posledica porodičnih navika ili podražavanja odraslih pri jelu. Isto tako navika za preteranim uzimanjem hrane stiče se posle bolesti. Kad je gojaznost preterana treba misliti i na psihičke faktore. Zadovoljstvo u jelu može postati dominantna osobina ličnosti, pa se osećaj sitosti javlja tek posle uzimanja neobično velikih količina hrane.

Uživanje u jelu i izbegavanje napora je jedna od osobina čoveka, tako da su povećano unošenje hrane i snižen utrošak energije sve dok je umereno sasvim normalna pojava.

Isto tako, ukoliko su društvene, seksualne i radne želje neostvarene, hrana može da služi kao kompenzacija, pa joj se zato i pridaje preteran značaj. Uz sve to, gojaznost otežava zadovoljenje društvenih i seksualnih ambicija, a rad, posebno fizički, više zamara, obeshrabruje i postaje teži.

Današnji način života uz ograničeno kretanje doprinosi pojačanoj gojaznosti. Uz to, moderno doba nosi i napetost, pa je za mnoge hrana izlaz iz postojećeg stanja, tako da gojaznost sve više postaje psihološki problem.
Izvesne količine masnog tkiva su normalan sastavni deo tela. To tkivo ima zaštitnu ulogu i predstavlja rezervnu energiju. U slučaju ekstremne gojaznosti, potkožno masno tkivo može da dostigne debljinu i više od 10 cm.

Idealna telesna težina se sa lakoćom može odrediti korišćenjem tablica, ali je najbolje ako se pored idealne težine, svakoj osobi odredi i stepen gojaznosti.

Gojaznost izaziva otežano disanje i zamor koji je utoliko veći ukoliko je težina veća. Nekad je to stanje tako izraženo da predstavlja mehaničku prepreku koja dovodi do potpune fizičke nesposobnosti. Gojaznost povećava mogućnost srčane slabosti i otežava normalnu cirkulaciju. Gojaznost predstavlja poseban problem kod trudnica jer direktno utiče na stanje ploda. Isto kao što deficitarna ishrana može imati posledice, i prekomerna gojaznost ima negativan uticaj na razvoj i rast ploda. Pri obilnoj ishrani za vreme trudnoće dolazi do povećanja telesne težine, što se odražava na plod, a s druge strane, takve trudnice češće boluju od oboljenja koja su karakteristična za trudnoću.

Trajna gojaznost šteti zdravlju i skraćuje život. Taj rizik se povećava sa porastom stepena gojaznosti i godina života. Kod osoba koje su teže od svoje idealne težine za 5 kg smrtnost je za 8% veća od prosečne, ako osoba ima 10 kg iznad svoje idealne težine, smrtnost je za 18% veća od prosečne, dok je kod- osoba težih od svoje idealne težine za 25 kg smrtnost veća od prosečne za 56%. Smrt kod srčanih i vaskularnih komplikacija (bolesti srca i krvnih sudova) i bubrežnih bolesti je 62% češća kod gojaznih osoba, nego kod osoba sa normalnom težinom. Isto tako, ciroza jetre, upala slepog creva, žučni kamenci i rak jetre i žučne kese javljaju se dva puta češće kod gojaznih. Smrtnost gojaznih u saobraćajnim nesrećama je 12% veća, verovatno zbog smanjene okretnosti. Prognoza posle hirurških intervencija je utoliko nepovoljnija ukoliko je gojaznost veća. Poznato je takođe da je otpornost prema infekciji smanjena kod gojaznih osoba.

Zaštita od gojaznosti je daleko bolja i lakša nego lečenje. Najvažnije je da se stvore ispravne navike u pogledu jela kod osoba koje iz ma kojih razloga imaju sklonost za gojaznost. Ako to ne škodi zdravlju, takvim osobama se savetuje umeren fizički napor. Smanjenje telesne težine može se postići ili smanjenim unošenjem hrane, ili povećanom potrošnjom energije, ili kombinacijom oba ova načina.

Nesumnjivo je da postoji povezanost gojaznosti sa socijalno-ekonomskim statusom. Američki istraživači su otkrili da je gojaznost sedam puta češća u nižim nego u višim ekonomskim slojevima. Zato je, pored redukcije ishrane, metoda prosvećivanja stanovništva jedna od prvorazrednih mera u smanjenju gojaznosti. Pored dijeta koje su danas veoma različite bitne su i karakteristike same ličnosti koja treba da se pridržava saveta o ishrani, a na to svakako utiče i sredina u kojoj osoba živi i radi. Ne treba zaboraviti da pitanje ishrane, koje je oduvek zauzimalo važno mesto u životu čoveka, zavisi od kulture, ekonomske moći, navika i zdravstvenog prosvećivanja svake nacije. Na disciplinu, doslednost i pridržavanje dijete, kao i na stabilnost ličnosti koja je primenjuje utiče i podrška okoline. Uzroke pojačanog apetita, treba zameniti psihičkim motivima kod kojih treba da preovladava želja za lepim izgledom, želja za otklanjanjem fizičkih smetnji, i konačno želja za produženjem života. Zato kontakt sa lekarom podiže moral i deluje ohrabrujuće.

Psihičke i fizičke promene posle uspešnog lečenja obično su zadovoljavajuće. Smanjenje težine otklanja zamor i povećava fizičku i psihičku sposobnost, a time omogućava i uživanje u normalnim zadovoljstvima života.