Na vrhu liste infektivnih, prenosivih bolesti današnjice, nalaze se polno prenosive bolesti. Veoma su rasprostranjene među mladima, koji se sve lakše upuštaju u seksualni odnos ne vodeći uvek računa o zaštiti, a svaki seksualni odnos bez zaštite sa inficiranom osobom može dovesti do pojave neke od polno prenosivih bolesti kao što su hlamidija, mikoplazma, ureaplazma i gonokok.
U najvećem riziku od polno prenosivih bolesti su osobe koje često menjaju partnere, bez obzira da li je reč o više osoba u isto vreme ili u dužem vremenskom periodu, posebno ako je polni odnos bez zaštite, procenat prenosa infekcije je 70-80%.
Ove bolesti ne treba nikako zanemariti, već ih na vreme dijagnostikovati i lečiti, posebno žene o tome treba da vode računa, zato što mogu ozbiljno ugroziti njihovo zdravlje, smanje plodnost, dovedu do steriliteta. Pojava jedne polno prenosive bolesti lakše dovodi do pojave druge, a trudnice su u još većem riziku, jer se infekcija može preneti na bebu.
Najčešći uzročnici polno prenosivih bolesti
Uzročnici polno prenosivih bolesti su mikroorganizmi: bakterije, virisu, gljivice, paraziti i protozoe. Mikroorganizmi koji dovode do polnih bolesti prodiru u organizam preko sluznice vagine, uretre, anusa i usta tokom oralnog, analnog ili genitalnog polnog odnosa.
Ukoliko je partner inficiran sa više polnih bolesti, moguće je da vama prenese svaku ponaosob. Neke od njih poput hlamidije i gonoreje često se prenose zajedno.
Najčešći uzročnici polnih prenosivih bolesti su mikoplazme, ureaplazme, chlamidia, gonokok, HPV, HSV1 i HSV2.
Bakterija Chlamidia trachomatis izaziva jednu od najrasprostranjenijih polno prenosivih bolesti, hlamidiju. Ona može da izazove izuzetno teške probleme kod žena, kao što su infekcija uretre, grlića materice, zapaljenje unutrašnjih polnih organa i sterilitet, opasne komplikacije tokom trudnoće i porođaja, a kod muškaraca zapaljenje uretre.
Uzročnik infekcije uretre može biti i Mikoplazma, ćelijski organizmi koji nemaju ćelijski zid karakterističan za bakterije, antigenski su različiti, pa je iz tog razloga nemoguć trajni imunitet na ove mikrobe i često se dešava da se ponovi infekcija. Mikoplazma je čest uzrok polnih prenosivih bolesti.
Ukoliko par planira potomstvo, hlamidija i mikoplazma mora da se isključe kod oba partnera, posebno ukoliko je reč o vantelesnoj oplodnji.
Iz porodice mikoplazmi je i genitalna ureaplazma, ona uzrokuje polne bolesti, ali i neplodnost kod oba pola. Ureaplazma je jedna od najmanjih bakterija, nema ćelijski zid i živi u drugim živim ćelijama. Zapanjujući je podatak da čak 70% seksualno aktivnih ima ovu bakteriju, međutim, ukoliko se ne dijagnostikuje i ne leči, može da dovede do ozbiljnih zdravstvenih problema, uključujući infekciju jajovoda i ponavljanje spontanih pobačaja. Infekcija jajovoda ureaplazmom može da dovede do stvaranja priraslica, slepljivanja i sužavanja jajovoda.
Gonokoka je bakterija koja dovodi do gonokokne infekcije (gonoreje). Infekcija se prenosi polnim putem i najčešće pogađa uretru, rektum ili grlo, a kod žena se nalazi u cerviksu. Gonoreja se prenosi kroz semenu i vaginalnu tečnost, prenosi se samo polnim putem i ne može se preneti ostalim vidovima kontakta.
Simptomi polno prenosivih bolesti
Mnogi, posebno mladi, nisu ni svesni toga da imaju neku polno prenosivu bolest. Često to nije samo jedna već više bolesti koje partner lako prenosi polnim odnosom. Na samom početku infekcije dešava se da inficirana osoba nema nikakve simptome bolesti, na primer, prisustvo mikoplazme na njenom početku je bez simptoma ili je praćena nekim nespecifičnim simptomima. Vremenom se dešava da usled povećanja broja ovih mikroba ili usled slabljenja imuniteta dolazi do infekcije, koja je češće povezana sa nekim drugim infekcijama.
Stručnjaci u oblasti polnih bolesti sve više pažnje poklanjaju mikoplazmi. Edukacijom treba da se utiče na seksualno aktivne osobe koje su zbog nezaštićenog odnosa u riziku od infekcije, da se česšće testiraju na polno prenosive bolesti, da se bar jednom godišnje rade brisevi na hlamidiju, mikoplazmu, ureaplazmu i gonokok, najčešće polne infekcije.
Sledeći rani simptomi polno prenosivih bolesti su znak da treba da se obratite lekaru: crvenilo, osip i svrab u predelu genitalija; pojačana vaginalna sekrecija i sekret specifične boje i mirisa; peckanje prilikom mokrenja; nelagodnost i bol pri mokrenju i seksualnom odnosu. Ukoliko se čeka i na vreme ne urade brisevi na hlamidiju, mikoplazmu, ureaplazmu, gonokok i ne leče infekcije na vreme, usled toga može doći do dugotrajne i uporne upale genitalija koje ne reaguju na terapiju, vrlo neprijatnog bola pri mokrenju i seksualnom odnosu, bolove i grčevi u predelu trbuha, smanjena sposobnost začeća i nemogućnost začeća.
Testiranje polno prenosivih bolesti
Ukoliko posle pregleda lekar posumnja na neku polno prenosivu infekciju, postoji širok spektar testova na polno prenosive bolesti, koji daju sve potrebne informacije, a na osnovu njih lekar postavlja dijagnozu i određuje terapiju. Cervikalni bris i analiza urina su najčešće dijagnostičke metode kojima se dijagnostikuju infekcije u urogenitalnom traktu.
Osim cervikalnog brisa koji se radi za žene, u laboratorijama se radi i uzorak uretralnog brisa kako bi se potvrdila infekcija kod muškaraca, a pored uzorka prvog jutarnjeg urina za oba pola, radi se i analiza krvi.
Test na mikoplazmu i ureaplazmu radi se na uzorku cervikalnog brisa koji treba da obezbedi detekciju i identifikaciju prenosive polne infekcije. Dijagnoza se postavlja uzimanjem kulture iz inficiranog područja, izolacijom ovih bakterija iz briseva grlića materice (cervikasa). Nakon kultivisanja u tečnim hranljivim podlogama, vrši se identifikacija bakterija na osnovu promene boje tečne podloge u kojoj se kultivišu.
Ukoliko se posumnja da postoji infekcija u anusu ili usnoj duplji, do koje su bakterije stigle oralnim putem, uzima se analni bris ili bris iz grla.
Osim izolazije kulture iz briseva na hlamidiju, mikoplazmu, ureaplazmu i gonokok, jedna od pouzdanih metoda testiranja je PCR testiranje. PCR metoda omogućava da se utvrde veoma male količine DNK patogena u uzorku koje nije moguće dijagnostikovati, zato što postoje mikoplazme za koje se ne može uzgajati kultura u epruveti, pa se one detektuju uz pomoć PCR metode i bojenja DNK.
Kako se uzimaju brisevi na mikoplazmu i ureaplazmu?
Ukoliko imate vaginalni sekret, peckanje i svrab unutar vagine, bolove u predelu jajnika, probleme u toku trudnoće ili sterilitet, preporučuje se da odradite cervikalni bris na hlamidiju, mikoplazmu i ureaplazmu. Cervikalni bris se uzima prilikom ginekološkog pregleda, a u laboratoriji se to radi u posebnoj prostoriji za uzimanje genitalnih uzoraka.
Bris se uzima u bilo koje doba, u radno vreme laboratorije, važno je da dan pre uzimanja uzorka pacijentkinja nema seksualni odnos, da ne primenjuje bilo kakvu lokalnu vaginalnu terapiju. Bris se ne uzima u toku menstrualnog ciklusa i u vreme primene antibiotske terapije zato što ona usporava porast patogenih organizama.
