Artemizija biljka za afrodizijačke napitke (Artemisia vrst)
Vrste artemizije, u koje spadaju božije drvce (Artemisia abronthanum) i pelin (Arthemisia absintihium), imaju medicinsku i magijsku upotrebu širom sveta.
U Indiji je artemizija posvećena bogovima Višnuu i Šivi. Jedan grčki magijski papirus upućuje na artemiziju kao sredstvo za raspaljivanje osećanja ljubavi i prijateljstva. Artemizija je dobila svoje ime po Artemidi (Dijani), boginji lova, u čiju nadležnost spadaju rast biljaka i plodnost, a prebivala je na razmeđi civilizovanog sveta i divljine. I ona je, poput Dionisa, bila obožavana orgijama. Kasnije, kada su nastupila katolička vremena, Artemida je proglašena boginjom veštica i čarobnica (araria). Obe vrste artemizije (pelen i božije drvce) bile su posvećene boginji, i tako korišćene u pripremanju psihoaktivnih i afrodizijačkih napitaka (čija je osnova verovatno bilo vino) koji su konzumirani u cilju doživljavanja vrhunskog zanosa sjedinjenja sa boginjom – manifestovanom u ženi.
Artemizija je takođe bila posvećena Izidi, egipatskoj boginji magije. U tekstovima sa asirskih pisanih ploča, mogu se naći uputstva o magijskim moćima obeju vrsta artemizije. Još od davnina, razne vrste artemizija korišćene su u ljubavnoj magiji kao afrodizijaci, sredstva za izazivanje abortusa i dodaci pivu i vinu, tonicima, a nalazile su primenu i kao sredstva za izazivanje plodnosti i opšti lek. U Kini se semenke artemizije (Artemisia keiskiana) upotrebljavaju za spravljanje eliksira mladosti i vitalnosti.
Eskimi, kojima je na raspolaganju mali broj medicinskih biljaka, koriste artemiziju (Artemisia tilesii), jednu posebnu vrstu koja raste u severnim tundrama. Oni prikupljaju stabljike i lišće koje koriste u svežem i osušenom stanju kako bi viđali kožna oboljenja (upale), artralgiju, i kašalj. Bilje se kuva sve dok se ne dobije tamnozelena tekućina. Ona se, radi dezinfekcije, koristi za pranje ruku beba, te za ispiranje upaljenih delova kože. Ovom odvaru se pripisuju izvanredna antibiotička svojstva. Mnogi severnoamerički Indijanci koriste sveže grančice raznih vrsta artemizije i pelena. Bilo da se primenjuju spolja, u vidu obloga, ili se od njih spravlja čaj, grančice se smatraju delotvornim sredstvom protiv reumatizma. Devojke koje pate od menstrualnih bolova, poremećaja i neurednih menstruacija ulaze u naročite saune gde na vatru bacaju grančice artemizije. Kada pretrpe užasan strah, Apači, da bi se povratli, inhalairajau dim čin de i ze, “đavolovu medicinu” (Artemisia frìgida). Čejeni imaju poseban obred prikupljanja ove biljke koji po njima pojačava njenu lekovitost: “Kada se bilje i korenje prikupi, ovo sveto božije drvce se pažljivo položi na zemlju sa vrhom prema severu, a stabljikom prema jugu. To važi za glavnu biljku, onu koja biva prva uzbrana. Posle toga, njene družbenice se brižljivo poslažu preko nje, sve dok se ne dođe do vrška božijeg drvca. Zatim se nastavlja sa redanjem biljki u svim drugim pravcima, da bi se povezivanjem dobio naramak bilja. Biljke se koriste obrnutim redom, a na kraju se opet dolazi do glavne biljke, koja se uzima poslednja”.
Božije drvce, najsnažnija magijska biljka, odstranjuje zlo, leci bolesne,štiti zdrave
U toku ceremonije zlih duhova, Navaho Indijanci piju odvar od lišća i vrškova grančica divljeg žbunja (Artemisia scopulorum) kako bi sprečili pojavu “duhovne zaraze” koja uzrokuje noćne more i otvara osobu prema zlim uticajima. Sveto zapadno božije drvce (Artemisia ludo-viciana) raste u prerijama. Šamani Seveme Amerike smatraju ovu vrstu najvažnijom od svih magijskih biljaka. Ona služi za odstranjivanje zla, lečenje bolesnih i zaštitu zdravih. Kada su Španci došli u Meksiko, prepoznali su biljku koja je izgledala kao njihov domaći pelen, samo je ova bila aromatičnija. Meksički Indijanci smatraju da je biljka (Artemisia mexicana’ odličan lek. Kako je zapisao fratar Bernardino di Sahagun: “Ona je lek za mnoge stvari; što-šta može da izleći… Ako je neko preplašen ili zlovoljan, treba samo da istuca ictauhijatl i kuauhijajaual, i to unutrašnjost biljke, odbacujući koru. Unutrašnjost je bela i donekle slatkog ukusa. Pije se radi ozdravljenja. Kada se kuva, koristi se samo tečnost. Osoba koja ima kašalj takođe je može piti.” Danas se u Meksiku vrste pelena puše kao zamena za konoplju. U peruanskim Andima je pelen (Artemisia absinthium) – poznat po lokalnim nazivima ajenjo ili ajinkaj – i to je jedna od lekovitih biljaka koja se može naći u svakom vrtu. Listovi se koriste za kupanje, naročito za uklanjanje zlih vetrova (gasova). Čaj koji se spravlja od ove biljke je domaći lek za koliku, nastalu usled jake prehlade i gasova. Sa druge strane, Indijanci upozoravaju da trudna žena ne bi trebalo da dolazi u kontakt sa ovom biljkom niti da je uzima, jer se za nju smatra da izaziva pobačaj. Jedna vrsta pelena, poznata kao kopa-kopa, koristi se kao blago opojno sredstvo i pije se u slučajevima smrzavanja.
Pelinkovac, izuzetno potentno alkoholno piće koje sadrži pelenovo ulje, bio je popularan u devetnaestom veku, naročito u Francuskoj, gde je služio kao inspiracija mnogim piscima, umetnicima i boemima uopšte. Pelinkovac se i kod nas pravi kao domaće piće tj. lišće pelena se stavlja u rakiju. Važna je doza lišća jer previše pelena može da stvara grčeve.
Farmakologija: Mnoge vrste artemizije sadrže esencijalno ulje tujon. Tujon ima antelmintična, psihodelična, narkotična dejstva, služi kao protivotrov i sredstvo za izazivanje abortusa.
