beladonaU poslednjih sto godina prisutno je snažno naučno zanimanje za istraživanje magijskih biljaka. Tokom hemijskih i farmakoloških analiza takvih biljaka otkriven je veliki broj agena sa koji su doveli do revolucije u medicinskoj nauci. Otkrića opijata i kokaina, meskalina i amfetamina izvršila su dubok uticaj na istoriju medicine. Sve ove moćne supstance dobijene su iz biljaka koje su koristili vrači različitih podneblja, hiljadama godina unazad. Sa pojavom naučnog trenda specijalizacije, neki etnofarmakolozi posvetili su se isključivo izučavanju magijskog bilja.

Sve biljke su zapravo magijske. Svaka na čudesan način izrasta iz neorganske materije -vode, ugljene kiseline, azota i minerala, koristeći kao jedinu energiju sunčevu svetlost. Tela biljaka predstavljaju skladište sunčeve energije i čine osnov opstanka kako životinjskih tako i ljudske vrste. One nam ne pružaju samo hranu, lekove i vitamine, već takođe i jedinjenja koja mogu da promene svest, samu srž našeg postojanja, pa čak i prekinu život. Biljke koje sadrže takva jedinjenja nazivaju se psihovitaminima – jesu magijske biljke u užem smislu. Takve biljke menjaju ljudsko čulo opažanja i način posmatranja spoljašnjeg sveta. Izmene u opažanju dovode do promene u svesti. U prošlom broju pisali smo o anđeoskoj trubi i tatuli, biljkama sa neverovatnim magijskim moćima, koje su vekovima služile čarobnjacima, isceliteljima, šamanima i vračevima. Za neupućene su one veoma otrovne biljke, korišćene u većim dozama i smrtonosne.

Pokušaćemo u nekoliko narednih brojeva da vam predstavimo biljke koje nalaze svoju primenu u etnografskom kontekstu magije. Ljudi su tokom istorije u takve svrhe koristili neizmeran broj biljaka.

Podaci o upotrebi magijskih biljaka su tajna vezana isključivo za ezoterična područja raznih kultura i postaju dostupni tek nakon obrednogposvećenja. Mnoga pokolenja istraživača doprinela su da se ovaj predmet rasvetli. Zahvaljajući njihovom napornom radu, detaljnim antropoloskim i ličnim prikazima ipublikacijama koje su ostale za njima, sada je postalo moguće da se predmet magijskih biljaka pobliže istraži.

Sumerci su koristili beladonu kao lek za mnoga oboljenja nastala delovanjem zlih demona. Drevni Egipćani nisu bili upoznati sa ovom biljkom dok su je Grci dobro poznavali. Štaviše, smatrali su je posestrimom mandragore. Beladonu su dodavali u vino, a takav preparat koristio se kao afrodizijak. Biljka je bila važan sastojak mnogih ljubavnih napitaka koji su proslavili veštice iz Tesalije. Istočno evropske narodne tradicije koriste koren beladone u ljubavnoj magiji. Kad muškarac želi da stekne naklonost device, prvo mora da potraži beladonu. Kad je nađe treba da iskopa koren biljke i da u rupu nastalu iskopavanjem obavezno ostavi nekoliko žrtvenih ponuda duhovima biljke. Kao i kod mandragore, korenje beladone, može se koristiti kao amulet i kao magijsko korenje. Veruje se da donosi dobru sreću u igrama i ljubavi. Kod nas beladonu nazivaju i velebilje i vekovima se koristila kao vrlo važan sastojak mnogih ljubavnih napitaka i ljubavnih vradžbina. Pored toga, biljka se prerađivala zajedno sa ostalim sastojcima iz drugih pomoćnica za takozvane čarobne pomasti koje su se utrljavale u sluznicu oko genitalija, na čelo i ispod pazuha radi izazivanja osećanja opijenosti. Zbog osobine da izazove snažna afrodizijačka i delirična dejstva, beladona je ubrajana u veštičije biljke i shodno tome bila i jedan od sastojaka veštičijih melema. Biljka je poistovćena sa prelepim i zanosnim ženskim duhom (bella-dona = lepa žena) koji pomaže osobama upućenim u rituale i magijske formule. Međutim, prilikom baratanja sa biljkom valjalo je biti na oprezu, jer je ona znala da bude i uzrokom ludila, mahnitosti i smrti. U centralnoj Evropi, lovci koji kreću na duge ekspedicije često jedu beladonine bobice kako bi izoštrili svoje moći.
Čitava biljka sadrži atropin i druge tropanske alkaloide (anđeoska truba, bunika,manaka, pituri, tatula). Atropin ima stimulativna dejstva koja mogu uzrokovati delirična stanja i napokon smrt usled respiratorne paralize. Biljni ekstrakti imaju snažna halucinogena dejstva i dovode do promena u : ponašanju (želja da se pleše, mahnitost, : preterano smejanje,prividjenja,odsustvo realnosti.

Zbog toga što se pravi mak ili opijumski mak nalazi na veoma širokom geografskom prostranstvu, i zato što je ušao u široku upotrebu kao lek i izvor hrane, veoma je teško odrediti poreklo biljke. Mak je izvor opijuma, gustog soka koji se dobija zasecanjem nesazrele čau-re sa semenkama. Istorija opijuma kao opojnog sredstva i oruđa magije veoma je duga. Opijum se upotrebljavao kao lek još 2.500 godina p.n.e. U asirskoj medicini mak je bio poznat kao “biljka radosti”. Koristio se u starom Egiptu kao i u Grčkoj. Prema jednoj legendi, mak je izrastao iz Afroditinih suza. Čuveno” Kleopatrino vino” sadržavalo je osim vina 30% opijuma i nešto tatule (semenke). Najverovatnije da su znanje o proizvodnji i svojstvima opijuma u Indiju i Kinu preneli Arapi. Opijum je imao veliku važnost kao opojno sredstvo među Arapima i Persijancima. Oni su ga kombinovali sa kafom, konopljom i vinom. Neke sufijske sekte su primenjivale opijum za podsticanje mističke ekstaze.

Opijum je dugo i sigurno zauzimao vodeće mesto u indijskoj medicinskoj tradiciji. Unanijev sistem ga navodi kao lek, otrov i protivotrov. Od najranijih vremena je, međutim, opijum smatran moćnim aforzdizijakom. Njegova afrodizijačka namena je bila veoma rasprostranjena. Neretko se opijum kombinovao sa konopljom. I u Kini se opijum vezivao za seksualnost. Presovan u obliku ribice i prodavan pod nazivom jing-cusu, opijum nije bio samo afrodizijak, već i stvarni simbol seksualnosti. Taoistički afrodizijijaci, eliksiri života i magijski napici su se često sastojali od kombinacije opijuma, ženšena i mošusa. U Srednjem veku, opijum je bio važan sastojak terijaka korišćenih kao sve-lek, protivotrov i eliksir dugovečnosti (u kombinaciji sa belim lukom). Ubacivao se u magijski prašak za sagorevanje i bio sastojak veštičijih melema i opijumskih preparata. Opijum se retko korisiti sam; često se kombinovao sa drugim supstancama i magijskim biljkama (lovor, beladona, betel, žen-šen, konoplja, bunika, mandragora, šafran, čaj i tatula). To se radilo uglavnom da bi se njegovi primarni efekti poboljšali i izbegla nuz pojava.

Opijum se sastoji od puno alkaloida koji se isiuču svojim sinergističkim i protivurečnim dejstvima. Nekih 40 alkaloida se ubraja u opijumske alkaloide. Može se napraviti razlika između alkaloida, morfinskog tipa (morfin, kodein, tebain) i onih benziliozohi-nolinskog tipa (papaverin, noskapin = narkotin, narcerin, nor-laudanozin, retikulin). Glavni aktivni sastojak jeste morfin, koji ima sedativna, hipnotička, narkotička dejstva, deluje protiv kašlja, represira respiratorne organe i izaziva konstipaciju.

0 replies

Leave a Reply

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Leave a Reply

Your email address will not be published.