Jedić je u baštama veoma cenjena biljka zbog svoje lepe plave boje cvetova, raste do 80 cm visine i veoma lepo izgleda u žbunju…
Postoji više boja jedića, ali onaj sa plavim cvetovima je najotrovniji. Jedić je smrtno otrovna biljka, jedna od najotrovnijih biljaka koje se gaje po baštama. Evropljani su u davna vremena koristili krtolu jedića za mazanje vrhova strela i tako opijali životinje.
Kod nas na Šar planini raste vrsta Aconituma, koja cveta od početka leta sa tamno plavim cvetovima, on predstavlja osnovnu vrstu Aconituma od koje su nastali moderni hibridi. Starogermanska plemena su obožavala ovu biljku, zvali su je Torov šešir, jer je bila posvećena Toru, bogu plodnosti i gromovniku. Kasnije jedić je počeo da se ubraja u veštičije biljke. Biljka je stekla svoju reputaciju u političkim ubistvima.
Trovanje jedićem je često bilo povezano sa čarobnjaštvom. Jedić je takođe nalazio primenu u magiji prerušavanja. Takođe je važio za jedan od glavnih sastojaka veštičijih melema, a ubrajan je i u biljke od ljubavnih čini. Usled poteškoća u određvanju neškodljivih doza, međutim, rezltat često nije bio uvećanje ljubavne sposobnosti, već ludilo, pa čak i smrt.
Za još jednu vrstu jedića sa žutim cvetovima se verovalo da ima moć da odbije vukove. Čak se koristio kao otrov za životinje (otud naziv “Vučji čemer”). Na Himalajima je nekoliko vrsta jedića korišćeno kao takozvana “velika medicina”. Tibetanci koriste jedić da izleče bolesti srca uzrokovane demonima. Jedna indijska vrsta Aconitum ferox služi za izradu otrovnih strela. Kinesko znanje o biljkama izdvaja mnoge vrste jedića i preporučuje ih za povećanje telesne toplote i protiv prehlade. Često se može naći među sastojcima bogato pripremljenih ljubavnih i podmlađujućih eliksira.
Jedan lek za impotenciju se sprema od mešavine kasije (Cinnamonum cassia) i jedića.
Farmakologija: Sve vrste jedića sadrže visoko toksične diterpenske i norditerpenske alkaloide. Nalep (Ac. napellus) sadrži krajnje opasan alkaloid akonitin (smrtnonosna doza za odraslog je 3-6 mg). Neki farmakolozi predstavljaju da akonitin ima halucinogena dejstva u vrlo malim dozama, i u stanju da je dočara osećaj letenja.
Koristi se: Krtola, bez korenčića (Ac-oniti tuber).
Sastojci: Alkaloidi, naročito akonitin, smole, razne organske kiseline i dr. Količina alkaloida varira u širokim granicama od 0,3 do 3%. Po propisu nekih farmakopeja krtole jedića treba da sadrže najmanje 0,8% ukupnih alkaloida (npr. GF VIII, Ph. Helv. V). Akonitin je vrlo labilan diterpenski estarski alkaloid. Osnovno jezgro alkaloida čine razni aminoalkoholi, esterifikovani najčešće benzojevom i sirćetnom kiselinom.
Upotreba: Zbog velike otrovnosti, krtola jedića i galenski preparati izrađeni od nje su skoro napušteni u terapiji. Akonitin (Aconitini nitras) se zbog male terapijske širine i vanredne otrovnosti, takođe retko upotrebljava kao lek, jer bi mogao da izazove intoksikaciju već i u terapijskim dozama. Letalna doza akonitina, prema raznim autorima, je 3-6 mg (E. Mutschler, 1973) odnosno 4-5 mg, krtole 2-4 g, a tinkture 20-40 ml . Međutim, i pored navedenih rizika, upotreba jedića se još ponegde održava: krtola jedića je oficinalna u Ph. Helv. VI i služi za spravljanje tinkture (Tinctura Aconiti), a akonitin (Aconitinum) propisuje OAB. U Rusiji se tinktura jedića primenjuje samo spolja, za utrljavanje kod neuralgija, mialgija, gihta, reume i si., a u nekim zapadnim zemljama (npr. Nemačkoj) droga i akonitin se koriste u vrlo malim dozama, kao sastojci manjeg broja gotovih lekova i za internu primenu (kapi, dražeje, sirupi, supozitorije i dr.).
Napomena: Jedić se ne sme, iz navedenih razloga, upotrebljavati u obliku čajnog napitka, niti se smeju spravljati biljne smeše (čajevi) u kojima bi bilo delova jedića (krtola, list, cvet).
