U krompiru su skoncentrisani gotovo svi važni minerali i elementi u tragovima, osim selena. Skrobom bogato meso krompira bogato je magnezijumom, kalijumom, fosfatima a sadrži i popriličnu količinu natrijuma i kalcijuma. Ovi su minerali sadržani u idealnoj srazmeri, tako da mogu uravnotežiti previše slanu, slatku ili masnu prehranu, tipičnu za naše krajeve.
Deca i mladi bi trebali više da jedu krompir, tj. nekoliko puta nedeljno. Kalijum smanjuje količnu vode u telu i na taj način ga ispire, a ujedno je važan za snabdevanje ćelija ostalim hranljivim supstancama. Magnezijum osvežava sve ćelije, kalcijum i fosfati sastavni su deo koštanog tkiva. Iznenađujuće je visoka koncentracija vitamina C u krompiru: 20 mg na 100 g povrća. U kori su sadržani vitamini B i elementi u tragovima, velika količina nijacina (za metabolizam ugljenih hidrata, belančevina i masti), folne kiseline (za nerve, stvaranje krvi, rast), kao i cinka (za vezivna tkiva i proizvodnju hormona).
Lekovita svojstva krompira
Reguliše količnu vode u telu
• Stiumullše transport svih hranljivih supstanici do tela
• Izgrađuje koštano tkivo
• Jača mišiće
• Jača srce i krvotok
• Aktivira čitav metabolizam, odstranjuje kiseline iz tela
• Stimuliše rast (važno je za decu)
• Jača vezlvna tkiva
• Podstiče proizvodnju hormona
• Reguliše probavu i odstranjuje zatvor stolice
• Osvežava dah i otklanja umor
U drugoj polovini XIX veka za gajenje krompira su se zainteresovali i Francuzi. Dugi niz neplodnih godina naterao je Bezansonsku akademiju nauka da predloži nagradu za rad “O biljkama koje bi mogle da zamene hleb u godinama gladovanja”. Takav rad u vidu brošure “O hranljivosti krompira” podneo je pariski apotekar Parmantje, koji se sa ovim povrćem upoznao u Nemačkoj 1755. godine. Vrativši se u domovinu, Parmantje se nije zadovoljio brošurom. On je počeo da gaji krompir u bašti koja je pripadala domu invalida u kome je Parmantje radio i, dobivši audijenciju kod kralja Luja XVI i njegove supruge Marije Antoanete, pokušao je da ih zainteresuje za mogućnost gajenja ovog povrća.
Međutim, kraljevski par je samo u izvesnom pogledu bio zainteresovan za krompir. Istina, kralj je patetično izjavio da će možda nekada Francuska biti zahvalna Parmantjeu zato što je dao “hleb” gladnima, ali je naredio apotekaru da gaji krompir samo na malom komadu zemlje. Berba bi trebalo da snabde dvorsku kuhinju ovim egzotičnim povrćem, koje se kralju veoma svidelo. Kraljevski glasnici, obilazeći okolinu uz zvuke trube i bubnjeva, objavljivali su da će svako ko bude ukrao ili pokušao da ukrade krompir biti predat sudu i strogo kažnjen. Ova predostrožnost je imala neočekivane posledice. Zemljoradnici, koji su ranije uopšte nisu interesovali za krompir, od tada su se trudili da nabave bar jednu krtolu. Rezultat toga je bio da se krompir veoma brzo počeo gajiti bez ikakvih prinudnih mera. Parmantjeu, kao prvom Francuzu koji se zalagao za gajenje krompira, podignut je spomenik, a kralj Luj XVI, videvši da ne može da odvoji krompir od naroda, objavio je da su glasnici i čuvari bili njegovo oštroumno rešenje problema – kako da natera narod da zavoli novo povrće.
