Sportove najjednostavnije možemo podeliti na sportove snage , izdržljivosti te njihove kombinacije . Dok bi tipični predstavnik sportova snage bilo dizanje tegova , izdržljivosti ultramaraton , većina sportova spada negde između ove dve krajnosti . Za potrebe ovog članka , dovoljno će biti okarakterisati sportove izdržljivosti kao sportske aktivnosti submaksimalnog intenziteta u konstantnom trajanju duljemu od 1 sata . Sportovi izdržljivosti rastu u popularnosti , a triatlon , jedan od tipičnih predstavnika , trenutno je najbrže rastući sport po broju učesnika u svetu .
Dok je trening , naravno , najsnažniji podsticaj napretka u sportu , bilo rekreativnom ili profesionalnom , ishrana je esencijalna potpora koja prilagođavanja na njega može ubrzati , usporiti , au određenim slučajevima čak i sprječiti . Neko pametan je jednom rekao : Ishrana neće učiniti prosečnog sportiste olimpijskim pobednikom , međutim može olimpijskog pobednika učiniti prosečnim .
Ishrana sportista u kvalitativnom smislu ne razlikuje se značajnije od ishrane nesportaša . Naime , ljudsko telo nezavisno o telesnoj aktivnosti za normalno funkcionisanje zahteva određene nutrijente . Međutim , potrebe se razlikuju u kvantitativnom smislu , odnosno u količini tih nutrijenata zahtevi na kojima su , jasno , u sportista veći . Odvajanjem profesionalnog od rekreativnog bavljenja sportom , uočićemo još jednu razliku , a to je tajming unosa nutrijenata koji je u rekreativaca zanemarljiv prehrambeni faktor , dok u profesionalaca može značiti razliku između prvog i drugog mesta .
U potrazi za načinima poboljšanja rezultata , sportisti i njihovi treneri iskušavaju različite pristupe treningu , sve češće i ishrani , ali nažalost pribegavaju i upotrebi zabranjenih sredstava . Izuzetno je bitno naglasiti kako je ishrana tokom same aktivnosti ( treninga i takmičenja ) važna za optimizaciju rezultata , no još je i važnija ukupna kvaliteta ishrane sportista koja osim perioda neposredno pre i posle uključuje i vreme između dve aktivnosti , odnosno period oporavka .
Uopšteno je mišljenje kako se vrhunski sportisti bez izuzetka hrane pravilno . Nažalost , prečesto to nije slučaj . Mnogi sportisti naglašenog talenta i radne etike nisu uspeli zbog određenog načina ishrane , već uprkos njemu . Takođe , pojava poremećaja u ishrani učestalija je u sportista nego u nesportaša , posebno kada se radi o sportovima gde je niža telesna masa poželjna karakteristika , bilo iz razloga kvaliteta izvedbe ( npr. maraton ) ili iz estetskih razloga ( npr. umetničko klizanje ) . Navedeni poremećaji daleko su učestaliji u žena nego muškaraca .
Pojedinci uključeni u sportove snage oduvek su bili orijentisani prvenstveno prema unosu proteina , a oni uključeni u sportove izdržljivosti prema unosu ugljenih hidrata , i jedni i drugi često neopravdano zanemarujući ostale makronutrijent . Takva praksa može dovesti do prehrambene neravnoteže te kompromitacije napretka . Stoga je sportiste , posebno one uključene u sportove izdržljivosti gde je uloga ishrane možda i izraženiji činilac u postizanju uspeha , potrebno edukovati o važnosti pravilne ishrane i njenoj ulozi u procesu treninga , u pripremi za takmičenja te tokom njih . Takve edukacije moraju biti vođene od strane stručnih lica ( nutricionista ) , a ne , što je vrlo čest slučaj , od strane kondicijskih trenera ili fizioterapeuta , koji poseduju samo osnovna znanja o metaboličkim procesima u organizmu . Nažalost , sportski nutricionizam slabo je regulisana profesija što omogućava nestručnim pojedincima bez potrebnih kvalifikacija i vještina bavljenje njome , zbog čega mnogi sportisti primaju informacije o ishrani iz manje pouzdanih izvora . Ti izvori često uključuju medije i proizvođače suplemenata , koji radi zarade nastoje iskoristiti spremnost sportista na izdvajanje značajne količine novca u cilju optimizacije rezultata .
Ne mogu dovoljno naglasiti potrebu za individualnim pristupom svakom sportisti . Smernice trebaju biti upravo ono što im i ime govori , smernice , a potrebe sportista nužno je precizno odrediti na individualnom nivou uzimajući u obzir fizičke i psihičke karakteristike pojedinca u pitanju te spoljne faktore . Prehrambene potrebe sportista nisu statične , već variraju na mesečnom , nedeljnom pa i dnevnoj bazi , zavisno u ciklusu priprema u kojemu se sportista nalazi .
Nakon ovog poprilično opcenitog uvoda , u sledećem nastavku osvrnućemo ću se na osnove metaboličkih procesa u sportovima izdržljivosti , dnevne potrebe sportista uključenih u njih te spomenuti i kratko objasniti glavne uzroke umora te pada intenziteta izvedbe . Zatim , slede članci i smernice o unosu nutrijenata u periodu neposredno pre , tokom te nakon aktivnosti , uključujući i objašnjenje ne / delotvornosti najzastupljenijih dodataka ishrani koji obećavaju poboljšanje učinka .
Glavni uzroci umora te pada intenziteta izvedbe u sportovima izdržljivosti su potrošnja glikogenskih rezervi , pad nivoa glukoze u krvi , dehidratacija , gastrointestinalne smetnje te hipertermija . U sledećim ću se nastavcima kroz priču o nutritivnim potrebama pre , tokom i nakon aktivnosti osvrnuti na uzroke i prevenciju pomenutih problema , a time i poboljšanje sportskih rezultata kroz prehrambenu intervenciju .
