Tokom cele godine, u šumarcima, kraj drveća, voćnjacima, ali i gradskim parkovima raste više vrsta gljiva. Koliko njih se kod nas koristi za ishranu?
Razlog tome je, pre svega neupućenost u razlikovanju otrovnih i jestivih gljiva, zbog čega se češće odlučujemo da na trpezi imamo industrijski gajene gljive, najčešće šampinjone ili bukovače.
– Oprez kod branja gljiva je sigurno neophodan, jer se u svet gljiva ulazi sporo i sistematski. Vrste gljiva se ne uče iz jedne knjige ili na osnovu jednog ključa za raspoznavanje. Za to su potrebne godine iskustva i mnogo literature, i što je još važnije, neophodno je da se primerci iz knjiga vide i opipaju uživo, što je i najteže. Zbog toga se početnicima nikad ne savetuje branje gljiva ako u blizini nemaju iskusnog sakupljača.
ŠUMSKE GLJIVE
Vrganj
(Rod Boletus sp.)
Kralj među gljivama. Srbija ima najbolje podneblje za rast vrganja posebno zbog aromatičnih sastojaka. On je do dvadeset odsto jači po aromatičnim svojstvima od vanevropskih vrganja. To dobro znaju Italijani i Francuzi koji zbog boljeg ukusa naš vrganj mešaju sa njihovim. Jesenji vrganj je po kvalitetu bolji od letnjeg.
Smrčak
(Morchella esculenta)
Smrčak je pravi dragulj, po ukusu, po retkosti, i lepoti. Veoma je delikatesna i skupa gljiva, a jedan Francuz bi dao bogatstvo za nju. Koliko je vredna govori i podatak da Amerikanci organizuju i nacionalni događaj i turističku atrakciju -“lov na smrčke”.
Đurđevaca ili reduša
(Calocvbe gambosa)
Kvalitetena i veoma ukusna gljiva, ali ne mnogo popularna kod nas. Zbog njene izdašnosti, jakog i prijatnog mirisa i veoma prijatnog ukusa, durdevača se ubraja u naše najvrednije jestive gljive. Najbolja je na žaru ili pržena na maslacu.
Jablanovača
(Agrocvbe aegerita)
Starogrčki lekari su je koristili za lečenje. Raste na stablima, panjevima topole i jablanova. Ima busen od po 20, 30 komada. Spada u red kvalitetnijih gljiva. Posebno je ukusna na žaru ili kao ražnjić, zatim pržena i pirjana. Redovno uzimanje može biti korisno u lečenju glavobolje, vrtoglavice, mučnine i groznice.
Šljivovača
(Rhodophvllus clvpeatus)
Raste u šljivicima, ali i ispod koštunjavog voća, u voćnjacima. Sljivovača ima belo meso prijatnog slatkastog ukusa, i miriše na brašno.
Šampinjon, Rudnjača
Raste po livadama, i parkovima, šumarcima. Preteča je industrijskog šampinjona. Postoji i otrovni šampinjon, a razlikuje se po tome što drška na dnu žuti i ima miris fenola ili mastila. Nije smrtonosna, ali može da izazove tegobe.
Škripavac
(Polvporus squamosus)
Jestiva je kao mlada, raste na drvetu, kad se seče nožem škripi zbog čega je dobila ime. U Engleskoj su pronađeni primerci od 15 kilograma, dva metra dugački. Mlada je jestiva i miriše na brašno. Može da se peče, da se pohuje, da se suši. Može da se samelje u prah i osuši, a onda se dodaje u jela kao začin.
Šumsko pile
(Laetiporus sulphureus)
Žute boje, može potpuno da zameni pileće meso. Pohovana ima ukus piletine sa aromom kajsije. Teško se može pomešati sa drugim gljivama. Raste oko drveća, ali treba birati mlade primerke.
KALORIJSKA VREDNOST GLJIVA
U gljivama gotovo da nema masnoća, a imaju nešto prostih i složenih šećera. Kalorijska vrednost gljiva je jednaka kalorijskoj vrednosti kupusa, ali sadrži visok procenat proteina, minerala i nekih vitamina. Sirova vlakna (hitin) obezbeđuju sitost i dobru peristaltiku creva. Zbog toga što ne sadrže holesterol, gljive bi obavezno trebalo da se nalaze na jelovniku starijih od 40 godina.
ZANIMLJIVOST
Kod nas se upotrebljava od 15 do 20 vrsta gljiva. U Evropi se koristi nekoliko desetina vrsta, dok Rusi koriste 256 vrsta, a Kinezi samo za jelo – 456 vrsta! Interesantan je podatak da se kod nas deset puta više sakupi i izveze gljiva nego što se pojede.
