Bipolarni poremećaj je stanje u kome osoba ima depresivne periode i periode ekstremne sreće ili razdražljivosti…
Aternativni nazivi
Manična depresija; Bipolarni afektivni poremećaj
Uzroci bipolarnog poremećaja
Lekari nisu sigurni šta izaziva bipolarni poremećaj, ali je to najverovatnije kombinacija biohemijskih, genetskih i faktora sredine.
Neurotrasmiteri (hemijski prenosioci poruka u mozgu) koji mogu biti povezani sa bipolarnim poremećajem su dopamin, serotonin i norepinefrin.
Višestruki geni, koji uključuju nekoliko hromozoma, mogu biti povezani sa razvojem bipolarnog poremećaja. Istraživanja sve više ukazuju na to da bipolarni poremećaj može da deli genetske faktore sa drugim poremećajima, uključujući šizofreniju, epilepsiju i anksiozne poremećaje. Nije jasno da li su neki od ovih poremećaja samo varijante jednog posebnog poremećaja ili su zasebni sami po sebi.
Za osobe koje imaju genetske ili biohemijske predispozicije za bipolarni poremećaj, faktori sredine (kao što su stresni život ili emocionalne traume) mogu odigrati ulogu okidača (u kombinaciji sa drugim faktorima) za nastanak ovog poremećaja.
Bipolarni poremećaj simptomi
Simptomi bipolarnog poremećaja drastično variraju između dva ekstrema: manije i depresije. Ponekad, pacijent može imati epizodu koja obuhvata simptome i manije i depresije u isto vreme. Ovo se zove “mešano stanje”.
Simptomi variraju od pacijenta do pacijenta. Tipovi simptoma koji se javljaju zavise od tipa bipolarnog poremećaja. Pacijenti sa bipolarnim poremećajem tipa I uglavnom imaju teške manične epizode koje se smenjuju sa kratkim napadima depresivnih simptoma. Pacijenti sa bipolarnim poremećajem tipa II, imaju dugačke periode depresije koji se smenjuju sa maničnim epizodama, kraćim i manje ozbiljnim (hipomanija) nego kod bipolarnog poremećaja tipa I.
Simptomi manije
Simptomi povezani sa maničnim epizodama uključuju:
Preteranu euforiju. Stanje preterane sreće ili radosti.
Razdražljivost. Može uključivati i agresivnost i uznemirenost.
Rastrojenost. Karakteriše je nemogućnost koncentracije ili nemogućnost da se obrati pažnja na bilo koju aktivnost duže vreme.
Insomnija. Visok nivo energije i teškoće sa spavanjem.
Grandioznost. Pacijenti sa ovim simptomom imaju naduvani osećaj samopoštovanja, koji, u ozbiljnijim slučajevima može dovesti u zabludu. Pacijeti mogu imati osećaj svemoćnosti ili da su božanska bića ili poznate ličnosti.
Brzina misli. Misli se smenjuju munjevitom brzinom.
Pojačana aktivnost. Pacijent može ispoljiti pojačan intenzitet ciljnih aktivnosti u vezi sa društvenim ponašanjem, seksualnom aktivnošću, poslom ili školom.
Brz govor. Pacijent priča brzo i previše.
Nesposobnost procene. Može se javiti prenaglašeno učestvovanje u visokorizičnim aktivnostima (kao što su neobuzdana kupovina, promiskuitet). Impulsivnost i slaba procena mogu biti toliko ozbiljne da unište radno mesto ili društveno funkcionisanje ili veze sa drugim ljudima. Nekim pacijentima je nephodna hospitalizacija kako bi se sprečila šteta koju mogu naneti sebi ili drugima.
Simptomi depresije
Simptomi depresije koji se javljaju kod bipolarnog poremećaja su skoro identični kao i kod kliničke depresije, osnovne forme unipolarnog depresivnog poremećaja. Oni uključuju:
Tužno raspoloženje
Umor ili gubitak energije
Problemi sa spavanjem kao što su nesanica, preterano spavanje ili „lak“ san sa čestim buđenjem
Promene u apetitu
Umanjena sposobnost koncentracije ili donošenja odluka
Uznemirenost ili značajno neaktivno ponašanje
Osećanje krivice, bespomoćnosti ili nisko samopoštovanje
Gubitak interesovanja ili zadovoljstva u životu
Misli o samoubistvu ili pokušaji samoubistva
Dijagnoza
Doktori dijagnostikuju bipolarni poremećaj na osnovu kriterijuma Dijagnostike Američke zdravstvene asocijacije i Statističkog uputstva mentalnih poremećaja (DSM). Ovi kriterijumi uključuju prisustvo maničnih, depresivnih ili mešanih epizoda, učestalost pojavljivanja simptoma i koliko najčešće traju.
Isključivanje sličnih stanja
Kada se donosi dijagnoza bipolarnog poremećaja, važno je da doktori isključe druga stanja koja bi mogla da uzrokuju simptome bipolarnog poremećaja.
Razlikovanje manije od normalne euforije ili radosti. Glavna teškoća sa dijagnostikovanjem bipolarnog poremećaja je u tendenciji pacijenata da ne prepoznaju svoje stanje, pogotovo kada su u maničnoj fazi. Pacijenti često negiraju simptome, koje posmatraju kao pozitivna osećanja. Lekar bi trebalo pažljivo da razmotri kompletnu istoriju svake pojedinačno i svih epizoda depresije, manije ili obe faze.
Hipomanija, manje ozbiljna varijanta manije, posebno je teška za razlikovanje od radosti ili euforije. Najčešće se može razlikovati po sledećim karakteristikama:
Hipomanija traje najmanje 4 dana
Pacijenti sa hipomanijom se lako zbune i preterano su pričljivi
Pacijenti sa hipomanijom imaju poteškoća u funkcionisanju
Razlikovanje unipolarne od bipolarne depresije. Često je teško napraviti razliku između unipolarne (depresije povezane sa kliničkim depresivnim poremećajem) i bipolarne depresije. Ovo je naročito kod pacijenata sa bipolarnim poremećajem tipa II. Bipolarna depresija i klinički depresivni poremećaj mogu se razlikovati na sledeće načine:
Bipolarna depresija uglavnom traje 2-3 meseca – ne tako dugo kao klinička depresija (mada ukoliko se ne leče, neke epizode bipolarnog poremećaja mogu da traju 6-12 meseci i duže).
Osobe sa unipolarnom depresijom mogu da iskuse i mnoga druga stanja raspoloženja, ali ni jedno ne ispunjava kriterijume manične epizode.
Bipolarne depresivne epizode se razvijaju postepenije od onih koje su izazvane kliničkom depresijom.
Tačna dijagnostika je veoma važna zato što pacijenti sa bipolarnim poremećajem kojima se daju samo antidepresivi imaju veći rizik za ponovnu hospitalizaciju.
Poremećaj hiperaktivnosti i deficita pažnje (ADHD). Deci ili adolescentima sa bipolarnim poremećajem može biti pogrešno dijagnostikovan poremećaj hiperaktivnosti i deficita pažnje. ADHD i bipolarni poremećaj često uzrokuju nepažnju i rasejanost, tako da može biti teško napraviti razliku između ova dva poremeća, naročito kod dece. U nekim slučajevima, ADHD kod dece ili adolescenata može biti pokazatelj nastanka bipolarnog poremećaja. Osnovna razlika između bipolarnog poremećaja i ADHD poremećaja je prisustvo manične ili hipomanične epizode, koja se pojavljuje kod pacijenata sa bipolarnim poremećajem ali ne i kod onih sa ADHD-om.
Šizofrenija. Teške maniče epizode koje uključuju obmane i halucinacije mogu se lako pomešati sa šizofrenijom. Ključni faktori za razlikovanje bipolarnog poremećaja od šizofrenije uključuju:
Prisustvo jedne ili više maničnih epizoda u bipolarnom poremećaju, ali ne i kod šizofrenije.
Ravna emocijalna ekspresija, sa monotonim glasovnim izražavanjem kod osoba sa šizofrenijom. Osobe sa bipolarnim poremećajem uglavnom su veoma izražajne.
Laboratorijske analize
Pacijenti bi trebalo da budu testirani na droge ili alkohol ukoliko lekar posumnja da su koristili ove supstance. Takođe bi trebalo uraditi analize krvi za funkciju tireoidne žlezde.
Dijagnostika kod dece
Broj dece kojoj je dijagnostikovan bipolarni poremećaj se dramatično povećao u poslednjoj deceniji. Psihijatri raspravljaju o tome da li se kod dece ranije konstatovao bipolarni poremećaja manje nego što je to stvarno bilo ili se sada i previše često dijagnostikuje. Deo kontroverze se odnosi na kriterijum dijagnostike za decu i adolescente. Neki bipolarni simptomi, kao što su manična razdražljivost, deli karakteristike sa običnim dečjim ispadima besa ili sa poremećajem ponašanja i hiperaktvnim poremećajem i deficitom pažnje. Uz to, mnoga deca sa bipolarnim poremećajem takođe imaju poremećeno ponašanje i poremećaje u razvoju. Ova stanja koja se preklapaju mogu da komplikuju dijagnostikovanje.
Američka akademija za dečju i adolescentrsku psihijatriju (AACP) preporučuje lekarima da koriste posebna skrining pitanja kako bi dijagnostikovali bipolarni poremećaj. Ova pitanja su napravljena tako da procenjuju periode promena raspoloženja povezane sa poremećajima spavanja i nemirom. Lekari bi takođe trebalo da se raspitaju o porodičnoj istoriji i poremećajima raspoloženja. AACP upozorava da ispravnost dijagnoze bipolarnog poremećaja kod dece mlađe od 6 godina još nije moguće potvrditi.
Bipolarni poremećaj se leči jakim psihijatrijskim lekovima koji mogu prouzrokovati ozbiljne neželjene efekte. Veoma je važno da se sigurno utvrdi da su simptomi kod deteta nastali kao rezultat bipolarnog poremećaja, a ne kao izraz emocionalnih problema ili problematičnog ponašanja, pre nego što se prepišu lekovi.
Lečenje
Glavni cilj lečenja bipolarnog poremećaja je sledeće:
Da se promene ponašanja prorede i smanji im se intenzitet
Da pomogne da normalno funkcionišete i da uživate u svom životu kod kuće i na poslu
Da spreči samopovređivanje i samoubistvo
LEKOVI
Lekovi su ključni deo lečenja bipolarnog poremećaja. Najčešće, prvi lekovi koji se koriste su tzv. stabilizatori raspoloženja. Oni vam pomažu da izbegnete nagle promene raspoloženja.
Sa lekovima, možete početi da se osećate bolje. Za neke, simptomi manije mogu da izazovu prijatan osećaj. Ali mogu se pojaviti i neželjeni efekti od lekova. Kao rezultat, možete doći u iskušenje da prestanete da uzimate lek ili da promenite način na koji pijete lek. Ali ovo može uzrokovati vraćanje simptoma ili oni čak mogu postati gori.
Članovi porodice ili prijatelji mogu vam pomoći da lekove uzimate ispravno. Takođe vam mogu pomoći da epizode manije i depresije tretirate na vreme, što je ranije moguće.
Može se probati i sa drugim lekovima, kao što su antipsihotici ili antidepresivi.
Potrebno je redovno da posećujete psihijatra kako biste razgovarali o lekovima i neželjenim efektima. Takođe, možda će biti potrebno često raditi analize krvi.
OSTALI NAČINI LEČENJA
Elektrokonvulzivna terapija (EKT) može se koristiti za lečenje maničnih ili depresivnih faza, ukoliko lekovi ne pomažu.
Pacijenti koji su u sred teške manične ili depresivne epizode možda će morati da ostanu u bolnici dok im se raspoloženje ne stabilizuje i dok se ne uspostavi kontrola nad njihovim ponašanjem.
PROGRAM PODRŠKE I TERAPIJA RAZGOVOROM
Mnoge osobe sa bipolarnim poremećajem ne prepoznaju kada postaju depresivnije ili maničnije. Priključenje suportivnoj grupi može da pomogne vama i vašim najdražima. Uključivanje članova porodice i negovatelja u program lečenja može da pomogne u smanjenju šansi za ponovno vraćanje simptoma kod pacijenata.
Važne veštine koje se mogu naučiti na takvim programima uključuju:
Suočavanje sa simptomima koji su prisutni i uz uzimanje lekova
Kako da se dovoljno naspavate i da se držite dalje od lakih droga
Uzimanje lekova na ispravan način i kako da se izborite sa neželjenim efektima
Kako da pazite na povratak simptoma i šta da radite kada se vrate
Otkrivanje okidača za epizode promene raspoloženja i kako da ih izbegnete
Terapija razgovorom sa psihijatrom može da pomoćne osobama sa bipolarnim poremećajem.
Izgledi (prognoze)
Periodi depresije ili manije vraćaju se kod većine pacijenata, čak i uz lečenje. Pacijenti takođe mogu imati probleme sa alkoholom ili drogama. Mogu se javiti i problemi u odnosima sa drugim ljudima, u školi, na poslu ili problemi finansijske prirode.
Kada je potrebno da potražite stručnu pomoć
Potražite pomoć odmah ukoliko:
Imate simptome manije
Osetite nagon da povredite sebe ili druge
Osećate se bespomoćno, uplašeno ili preplavljeno
Vidite stvari koje ne postoje
Osećate da ne smete da izađete iz kuće
Niste sposobni da brinete o sebi
Pozovite lekara koji vas leči ukoliko:
Simptomi postanu gori
Osećate neželjene efekte lekova
Ne uzimate lekove ispravno
