Anoreksija simptomi i lečenje

anoreksijaLjudi koji se konstantno izgladnjuju u velikom procentu pate od poremećeja u ishrani koji se zove anorexia nervosa poznatog kao anoreksija. Ovaj poremećej nastaje obično kod mladih ljudi u doba puberteta i podrazumeva ekstremno gubljenje težine. Ljudi koji pate od anoreksije su ubeđeni da su gojazni iako su veoma mršavi. U velikom broju slučajeva moraju biti hospitalizovani radi prestanka gladovanja i lečenja od anoreksije.

SIMPTOMI ANOREKSIJE
Oni koji pate od ANOREKSIJE izgladnjuju sebe uprkos jakom osećaju gladi. Verovatno najstrašniji aspekt ove bolesti predstavlja činjenica da oboleli od ovog poremećaja nastavljaju da misle da su gojazni iako su neverovatno mršavi. Iz još neustanovljenog razloga ovi ljudi se užasavaju svakog dobijenog kilograma. Hrana i težina postaju opsesija. Čudni rituali prilikom jela su takođe SIMPTOMI anoreksičnih osoba. Oni obično odbijaju da jedu pred drugima, često skupljaju recepte i pripremaju izvrsne obroke svojim ukućanima, ali oni sami nikada ne probaju hranu. U najvećem broju slučajeva revnosno vežbaju svakog dana ne bi li držali težinu pod kontrolom. Gubitak menstrualnog ciklusa kod žena, a impotencija kod muškaraca su česti pratioci i simptomi ove bolesti.

SPECIFIČNI SIMPTOMI ANOREKSIJE

Osobe koje pate od ovog poremećaja osećaju vrlo intenzivan strah od dobijanja na težini. Ovaj strah je nezavisan od stvarne težine osobe i prisutan je čak i kada je osoba veoma blizu smrti usled izgladnjivanja. Strah je zapravo povezan sa poremećenom slikom o sebi i takođe predstavlja jedan od simptoma. Osoba koja pati od ove bolesti veruje da su telesna težina, oblik i veličina direktno povezani sa njihovim osećajem (što su mršaviji bolje se osećaju). Često je prisutno verovanje da što su mršaviji to su vredniji kao ljudska bića. Naravno anorektične osobe nisu svesne da su bolesne i konstantno negiraju ozbiljnost stanja u kojem se nalaze.

LEČENJE ANOREKSIJE
Lečenje ovog oboljenja je često veoma teško. Neke individue su vrlo odlučne u odbijanju pomoći. Ovo se događa zbog podmukle prirode ove bolesti koja pustoši ne samo telo već kod osobe stvara negativnu samopercepciju.
Čim se utvrdi da je osoba obolela od ovog poremećaja neophodno je uraditi kompletn lekarski pregled da bi se procenilo zdravlje pacijenta.

Ukoliko osoba koja pati od anoreksije ugrožava svoj život usled izgladnjivanja mora biti odmah hospitalizovana i zbrinuta. Gotovo svi oboleli ne vide problem za težinom ili gledaju na sebe kao na gojazne ljude. Shodno tome, obično se ne prijavljuju sami već ih dovode članovi porodice ili prijatelji kod lekara. Zbog prirode bolesti neophodno je da sve osobe koje su uključene u oporavak pacijenta moraju biti kooperativne i moraju podržavati pacijenta u nastojanjima da ozdravi. Vrlo je teško naterati pacijente na saradnju naročito ukoliko su dovedeni u zdravstvenu ustanovu protiv njihove volje. Sticanje poverenja i prijateljskog odnosa između pacijenta i lekara je najteži zadatak prilikom lečenja OD ANOREKSIJE.

PSIHOTERAPIJA U LEČENJU ANOREKSIJE
Prilikom sprovođenja psihoterapije, terapeut treba da se usredsredi na nekoliko stvari nakon što je zadobio poverenje pacijenta. Najbitniji problem na koji se treba usredsrediti je slika odnosno predstava o sopstvenom telu. Ovi pacijenti jako teško menjaju svoj stav i mogu biti veoma izazovna grupa za rad. Ukoliko je pacijent OBOLEO OD ANOREKSIJE doveden u kliničku ustanovu u jako iscrpljenom stanju neophodno je najpre zadovoljiti njegove osnovne nutricionističke potrebe što se najčešće radi putem infuzije jer pacijent odbija da jede. Ovo, naravno, nije idealan način da se započne lečenje jer je u ovom stadijumu bolesti primami cilj vraćanje tela u normalno stanje i izbegavanje komplikacija medicinske prirode. Dobijanje na težini će biti sporo a napredak neizvestan jer se većina pojedinaca vrati po nekoliko puta u anoreksično stanje pre nego što bude izlečena. Ukoliko osoba nije u direktnoj opasnosti od komplikacija psihoterapija je dobra polazna osnova.

Kognitivno orijentisani terapeuti koji se koncentrišu na pitanja samospoznaje i samoprocenjivanja su verovatno najbolji za ovakve pacijente. Pacijenti se uče kako da prepoznaju odgovarajuću težinu i normalan procenat masti u telu kod normalnih ljudi, a zatim da to povežu sa njihovim telom.
Literatura na ovu temu može biti od velike koristi u LEČENJU.

Često, negativna slika o sebi se stvara pod uticajem specifičnih traumatskih događaja ili sećanja vezanih za detinjstvo. Imajući u vidu ključnu ulogu roditelja u tom periodu porodična terapija može biti korisna kako za pacijenta tako i za njegovu porodicu. Porodična terapija takođe služi da obrazuje porodicu o poremećaju od koga pati dete i mogućim komplikacijama i preporukama vezanim za lečenje anoreksije. Treba reći da su prognoze za oporavak jako dobre ukoliko osoba boluje od anoreksije manje od 6 meseci.

Grupna terapija je takođe čest oblik lečenja ovih osoba. U grupi se diskutuje o poremećajima u ishrani, a pacijent obično dobija podršku i pohvalu za učinjeni napredak. Takođe, ovaj vid terapije dozvoljava pojedincu da se lakše suoči sa problemom nego što je to slučaj prilikom individualne terapije.

Deca takođe mogu patiti od ovog poremećaja. Tretman ovih pacijenata treba usmeriti na nagrađivanje za svako dobijanje na težini. Ovo bi trebalo raditi svakog dana, a nagrade bi trebalo da budu različite za različite dobitke na težini (što veći dobitak veća nagrada).

BOLNIČKO LEČENJE
Smeštanje u bolnicu pacijenta koji pati od anoreksije može biti veoma zbunjujuće i emotivno teško. Porodica se na ovaj korak odlučuje ne bi li sprečila pacijenta da se izgladnjuje do smrti. Ukoliko pacijent ima takvih tendencija hospitalizacija je neophodna i sastavni je deo tretmana. Članovi porodice moraju biti svesni da će se pojedinac koji boluje od anoreksije opirati svakoj vrsti lečenja, a naročito hospitalizaciji. Upravo zbog toga pred pacijenta treba izaći sa čvrstim argumentima i oglušiti se o pacijentove molbe za altemativnim tretmanom. Često su sve druge metode lečenja isprobane bez uspeha pa je hospitalizacija jedina šansa.

Obično se pacijenti podvrgavaju specijalnim programima koji podrazumevaju nagrađivanje pacijenta za svaki dobitak na težini. Takođe se postavlja krajnji cilj (težina) nakon čijeg postizanja pacijent može preći na manje radikalne metode lečenja.

Unos tečnosti u toku dana bi takođe trebalo pratiti. Ukoliko će javi povraćanje nakon jela pacijente treba nadgledati nekoliko sati nakon obroka. Ishranu bi trebalo započeti sa 1.500 -2.000 Kcal na dan. Ovaj unos se može povećavati kako pacijent napreduje. Najbolje je da pacijenti imaju 6 manjih obroka u toku dana. Teži slučajevi mogu uzimati tečnu hranu ili infuziju ukoliko je to neophodno.

LEKOVI ZA ANOREKSIJU
Neki lekovi mogu biti vrlo korisni prilikom tretmana anoreksije. Naravno uzimanje lekova bi trebalo strogo kontrolisati s obzirom na to da pacijent možda povraća, što može uticati na efikasnost leka. Iskren odnos pun poverenja mora biti uspostavljen između psihijatra i pacijenta da bi se izbegao nepoželjan sled događaja.
Antidepresivi se obično koriste i mogu ubrzati oporavak. “Chlorpromazine” može biti koristan onima koji pate od povećane anksioznosti.

SAMOPOMOĆ
Ovu metodu medicinski radnici često previđaju. Grupe koje pružaju samopomoć mogu odigrati naročito važnu ulogu u tretmanu osiguravajući trajnost terapije. Mnoge ovakve grupe postoje širom sveta i posvećene su pomaganju osobama koje boluju od poremećaja u ishrani deleći sa njima svoja iskustva.

................ ......

Slični tekstovi

Poremećaji u ishrani U vreme kada mlada osoba postaje svesna svoga tela i promena koje nastupaju, često će biti nezadovoljna svojim izgledom. Prevelike ili premale grudi...
Poremećaj ishrane anoreksija U svetu, tri odsto devojčica i mladih žena, uzrasta od 13 do 25 godina, boluje od anoreksije tj. namernog izgladnjivanja. Posle lečenja, kod trećine ...